Starmali

„ОТАРМАЛИ" БР. 23. ЗА 1885.

181

Ако сваки њихов „генерал" узима од трирога шешир, — ипак ће бити врло мало рогова.

До сада смо имали једну Небираност у Карловцима, — а сада, после избора имамо више небираности, које су остале код куће. И на то се ни мало не једимо.

^Аласу тосличне |.ечи: „Брег св.Мартина", „Рашићева батина" и „ђурковићева Слатина". — Сад видимо где су мизерабилитети. Да ли су се сад Дру Владану отвориле очи, да може познати Видело у правој светлости његовој!

„Наше Доба" прича како би ми давно добили Хан, - али се онда Милетић „усићио." — На коме ли је ђубрету Стева Павловић ту лепу реч нашао, да је баш на Милетића примени!

Ђука. »Пре је Гермап имао 11 посланика; сад кажу да има пола толико. А зар је могуће да буде за њега 5 */» људи ? Шука. „Ех мој брате, а зар си |-<заборавио да ћемо на сабору има • - ти и полутана." Ђука. ,Е, онда је друго што.

Бука. в Шта мислиш да ће радити полутани на овом сабору?" Шука. „То је тешко унапред рећи. Наши су полутани полутани, па их може још свугде бити." в-

Проба пера. СХХУП. А молим те . . • А модим те, искусни Стари свете бели, Реци-дер ми, ко иде Лепше својој цели : Ил марвинче четворножно Којем леђа туку, Ил створење двоножно, Које за нос вуку? СХХУШ. Сигуран знак. Кад се почну мушице Купит око вина, Нешто, нешто значи Та навала њина; То ће вино, брате, — Ако знао ниси Ускиснути скоро Или — већем киси.

се обично искупило више шегрта и ту се пушило, звиждало и певало. А сваки је шегрт улагивао им се, и чувао се, да не падне у немилост код Глише и Мише. Највећа им је радост била кад дође плодна јесен, јер онда се са свих страна стичу воћари у К. и ту продају све најлепше воће. Ту су ти јабуке, шљиве, грожђе, брескве, врежа и др. Ал' од свега они су најволели лубенице. А има у К. лубеница тма божија. У једном шору од велика сокака готово сама врежа. А није да су то лепе лубенице и диње, него ти све зазубице расту кад их видиш. За чудо, да ни Глиша ни Миша нису марили за диње. Ал' од лубенице су већ обојица били добри мајстори. Свако јутро редовно ишли су и Глиша и Миша са котарицама на руци за својим мајсторицама по пијаци к-ској. Мајсторице би што-шта куповале и мећале би у котарице, шго опет Глиша и Миша имају кући да носе. Кад би тако покуповале све што им је нужно, казале би им да одиесу то кући, а оне би огишле да виде како иде пазар, јер сваке су недеље носили еспап на пијацу. Па да л' су Глиша и Миша одма отишли с котарицама кући ? Боже сачувај! Они су се састали на своме ћошку код „белога крста", па су се одатле упутили оним шором поред — лубеница. Ту би разгледали и разгледали, па би их уједанпут видео, како се са својим котарицама укипили Глиша на једном, а Миша на другом точку каквих кола, па разгле-

дају лубенице. Затим би сваки узео по једну од најлепших и држао би је. „Пошто ова?" — нита Глиша. „Пошто она?" — пита Миша. Бостанџија би им одговорио пошто је, па би онда гледао и другу муштерију. Како би Глиша видео, да се бостанџија обрнуо, одма би стрп'о своју лубеницу у Мишину котарицу. Миша би се сишао с точка, па загребаус „белом крсту", а Глиша би још по-коју разгледао, ца би и он за Мишом. А Миша већ стоји на њиовом ћошку. Котарицу мет'о на земљу, а лубеницу стиск'о м?ђу ноге, па сл^ша, да л' пршти. Носле је и Глиша стискава, сгискава, па и он слуша. Затим би весело одскакутали до порте, тамо би је брацки поделили и — поручкали. И свако јутро „спапчили" би они по коју. А она им је баш добро долазила, јер су им мајсторице тек само толико ллба давале, да се не каже, да баш нимало не дају. Оцеку комад широк и велик, а можеш кроз њега видети цело небо. На зар да то буде доста једном гладном шегрту. који би и десет пута толико леба могао појести ?! Зато су баш они морали гледати, да како год дођу до лубенице. Кад би тако смирили лубеницу, онда би обично одлазили с котарицама кући. А. није то ништа дуго трајало. Док, штоно реч, длан о длан, они су лубеницу украли, нојели и нашли се код куће.