Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 11. ЗА 1886.

се немојте нимало чудитп, ако та „култура" и мене отера у Азију, те идућу „шетњу" оданде добијете. Милисав.

„У свету брале немаљубави." — Немојте мислити да сам заљубљен кад овако почињем, јер ја не говорим овде о песничкој љубави, него о љубави према — ближњему. И кад промотрим моје ближње, чисто бих рекао: далеко им лепа кућа. Чисто ме језа хвата,, да одем ма куд у шетњу. У Србију је најбоље не отићи, јер се тамо спремају га изборе, па ништ лакше но да човека затворе. Иначе се може десити да краљ прими поново оставку Гарашанинову, па тек после 14 дана да му каже: „остани и опет а , а ја онда за то време чекајући промену да изгубим толико времена. Ако шетам по Угарској могу гдегод између Пеште и Беча срести Германа Анђелића. Може ми се десиги и то, да западнем каквом „културферајну" у руке, па ме ти људи донде неће пустити, докле ми год не нарасту бар мађарски бркови. У Боспи и Херцеговини могу ме еатерати да напишем брошуру и похвадим тамошњу управу, јер су те брошуре тако учестале, да насигурно можемо рачунати, е писце тих књига, ноћу хватају по улицама те им силом тискају перо у руке. У Грчкој би ме могле Европске велесиле силом разоружати јер сад немају друга посла но да' бране Турску. У Бугарској би ме опет могли наоружати, да се борим против славенске мисли, а то би било горе но да ме у Грчкој разоружају. Да одем у Русију, ко зна докле би морао чекати, Није требало баћ-Остоји много говорити, и сам се одмах латио спремати, иа да иде, да и код тог новајлије опроба срећу. Та ваљда би сирома и на крај света ишао, само да зна, да ће му ко помоћи. Доктор тај скородошли, као обично по свима српским мањим местима, није био Србин, већ један од оних Шваба, који ни свој језик не умеју као што треба да изговарају, а туђ кад говоре, одма да те грозница ухвати. С рђавим изговором једва је натуцао неколико речи. Полагачко се поштапао баћ-Остоја, па напослетку приспе и до докторова стана. Уђе унутра и срећом затече овога код куће. — Помоз' бог, пријатељу! — рече баћ-Остоја, кад се виде пред доктором, Велика ме невоља натерала, па сам дошао да те потражим, да ми помогнеш, јер имам тако страшан и велик балабан, да ћу валда морати свиснути, ако ми ма ко не номогне Нит' ту, брате, мож' од њега мирно јести, нит' пити, а пужити ама баш нимало. Већ само кијај па кијај и кашљи, да ти се провали грло. Доктор је баш писао нешто, па није ни слушао шта баћ-Остоја говори, него се окрене њему, па рече: — „Чекај пачи мало, сетиш ту пот столицу, сат ћеш ја чути." Баћ-Остоји се од речи „столица" учини, да је ту реч о његовом брату Јовици, па радосно и весело узвикну: — Јест, јест! Јовица је мој брат. 0 мај, како си ме само позно по њему ! — И баћ-Остоја радосно засука бр-

док бих ту моћну, велику Русију видио на делу; а да одем у Стару Србију, можда бих и сувише брзо видио тамошњу управу на — неделу. У Галицији није пријатно, јер тамо сад непрестано горе, а на другим местима је можда још — горе. Под таквим приликама још је најбоље манути се сваке „шетње по свету", но леио седити у својој соби, те читати новине. Ето, од кад има у Србији опозицијоних листова има врло занимљивих чланака. Те чланке удешавају три особе. Прво их напише који од уредника ? затим полиција избаци из средине или при крају 20 — 30 реди, а да не остане то место празно, слагачи испуне ту празнину с огласима. И онда ти чланци изгледају овако : Искрена реч у очи избора. Ми знамо да су наше новинарске прилике тешке, знамо, да се не може у овим судбоносним данима нн изблизу рећи пароду оно, што би му рећи требало. ИМАМ У МОЈОЈ НОВОЈ ГВОЖЂАРНИЦИ ВАЉАНИХ БУДАКА НА ПРОДАЈУ. Ј Стефановић 1—3 Васина улица Но народ не треба да малакше духом. Баш кед у овим тешким приликама победи, тим ће тек показаш своју вред-ност, своју љубав према отаџбини. Онда ће народ моћи сваком погледати у очи и рећи Европн: КО ЖЕЛИ КУПИТИ КОЊА НЕКА СЕ ЈАВИ ДВОРСКОМ КОЊУШАРУ. 1—1 кове. Та није шала имати тако дичног брата, ког скор Ј цела вармеђа познаје. Доктор затим заврши писање,па приђе баћ-Остоји и рече: — Но, пачи, што полеш? — „Та баш га не волем, ко ће беду волети? Да знаш ти само, како је тај балабан незгодан, знам, да ме небл пит'о, да л' га волем. Неби ја ни потражио тебе, да га могу да трпим. Доктор је расејано гледао у њега. Од све те орације није разумео ама баш ништа. Мало га је и једило, што је баћ-Остоја тако сувише слободан, да отвори ту читава разглаголања. — Поли ту? — па му покаже руком на трбу. Полеш ту? -- па онда оиет покаже на груди? што полеш? Баћ-Остоја сад тек увидео, да „пријатељ" још није разумео шта њему фали. — „Све ово боле, све, све" — рече он, па заокружи рукама око главе. Имам балабан!" — Палан ? ! Што то палан ! ? Доктор је сад жесточије говорио, па је тако баћ-Остоја сватио његова питања. —- „Та" ја мислим, да је нико клупче, па то клупче све расти, расти, па ће напослетку да ми разнесе главу. Нека му бог опрости, али је доктор све мање п мање имао појма о дивану баћ-Остојевом. Сад баш ништа нијесвгћао. Још је био нов, па није смео, да накратко поетупа са пацијентом, т. ј. да га експедира откуд је и дошао, а нера- *