Starmali

198 . СТАРМАЛИ" БР. 25. ЗА 1888.

Нег сву кивну дреку, Новинара груби. Стармали.

Са Вукове прославе у Београду. Наши новивари, који тако жестоко нападају министра подиције Николу Христића, требали су доћи у Београд (макар да ниеу позвати), па би се уверили да немају право, што права и здрава човека дирају. Бавећи се као гост три дана на прослави у Београду, могу свакоме рећи да тамо ни у ком погледу не стоје ствари тако хрђаво, као што у новинама пише. На пр. читао сам вазда да је полиција према странима тако груба и неотесана, а мене ево на жељезничкој станици са ,добро нам дошли" најљубазније дочекаше жандари, до кола спроведоше и на ова посадише са узвиком кочијашу : Терај право код краља. Можете мислити како сам се од срца радовао путем што ћу бити гост краљев, и што су се обистиниле оне краљеве речи, које је још пре годину дана изговорио пред многима: да ће он у своме двору све стране госте угостити и почасткти. Нема сумње дакле да мене право у двор возе, и био сам у толико ушепртљио што се висам томе волачу надао, те нисам понео фрак, беле рукавице и друго што се пристоји да носе они, који у краљевом двору одседавају. Моја лепа машта одлети без трага кад се моја кочија зауставише пред возватом гостионицом „код краља". Сад што му драго, примим благодарно врло лепу собу, коту су ми одборници наменули, па оиђем доле у гостионицу да разгледам нећу ли наћи кога пријатеља и на моје изненађење угледам за столом где ручају мој пријатељ са женом, којима сам имао намеру Макар под тим срцем само гробље било.... И ко дотле стигне, па се не помете, То је божји човек од главе до пете.

Па, мој драги Вићо, мој знанче ваљани Из минулих дана срећом замедљани'! Сашта ли је све то? — питаћеш се је ли! На што она нрича? Шта се њоме жели ? Ништа. Не знам ни ја! — Тек дође ми где што, Па ме дави, гуши, притискује нешто; Затишти ме срце, к'о да груди кбпне, А душа се чисто у подгрлац попне, ,, Па је пустим широм, да каже, шта уме, Ал' да каже оном — који то разуме Није ништа, брате, — тек загрцљај худи, Што се силом трза покојне да буди: Утешнице сузе, што се с душе слиле Над прераним гробљем дечице ти миле . . . Здрав да си ми, Србе као духом што си! А будућност иде, да нам плода носи. Утремо ли луте, брже ће нам ићи, А с њоме ће, ваљда, и награда стићи ; Путеви су њени : воља, рад, стрпљење, А награда твоја — твоје уверење. В. Кикинда, 1888. С- ЛуКИН ЛаЗиЋ.

да се као гост наметнем. Седајући за њихов сто не могох да им не рекнем: Међер се ви ђаволоки извлачите, кад ваља госте дочекивати на своме дому, долазите сами у гостиовицу на ручак. Ако су сви таки Београђани, онда гости ваља њих да позову у гостионице и својски их прочасте у славу Вукову. Кад смо лепо ручали и сваки свој ручак платили, мој приЈ&тељ и пријатељица најљубазније позову ме на црву каву да их кући одпратим, а седели су чак на западном врачару дакле на сасвим другом крају Београда. Ја се још љубазније захвалим на гостољубивом позиву, бојећи се да не би тужан морао платити још и дукат за кола тамо и амо, те свратим у прву кафану, где се по турски кава готови и која само 10 пара кошта. Уморан од пута или обмане, која ме је двапута први дан почастила дођем у свој стан и легнем спавати. Сабајлије дигнем се и обучем што лепше, свечано, као што су одборници за госте нрописали, те се упутим цркви на прославу. Али аој мени како сам се на првим корацима полазећи од мога краља стужио, читајући редом и десно и лево на затвореним дућанима чивутско шпанска имена: Албахари, Меворах Мошо, Којен, ГЕинте, и још других најмање педесет оваких имева до дубровачке улице близу саме саборне цркве, којој свакојако у будућности опасност прети од ове силесије окретвих шпанских Чивута, међу којима српска влада баш сада и дивну палату зида и подиже да V њу смести „Народву Банку", као вели добро је бити у близини и међу богатим Чивутима, који јој у невољи могу новцем са јефтнвим интересом у помоћ притећи. И за то ми мало одлахну кад минух ово насеље Мојсејевих потомава, те пођох даље улицама размишљајући о голгмом вапредку (не миелите српског народа) напредњака и њиховој још лепшој будућности за (по њих) сретне владе првога српскога краља од Косова. Куће и палате у Београду све редом у свима улицама јамачао све су српеке куће, иначе неби се без разлике на свакој весело и живо лепршале српске тробојнице, које се мило осмејкују и поздрављају госте речитијенего многи домаћини. Народ на све стране врви и гамиже у свечаном руву свима улицама хитајући саборној цркви, у коју се пропуштају само гости са кокардама на леву, а министри, ђенерали и др. велика господа на десну страну, на коју несмедох много погледати да не покварим своје очп од силне светлости, која се разлеваше са њихових слабачких груди, испуњених небројеним и сваковрсним орденима, По неви од њих изгледагае, као да је дошао са неког бала, на којем се котиљов вредно играо и ордени издагано делили. Гледајући ово море од ордепа, сетих се гла^хенбершких келнера и бечких собарица, које је такођер требало на прославу позвати, кад су већ у „своје време" тако сретне биле, да се оките српским орденима за „ванредне" евоје заслуге и услуге учињене ако не баш српској држави, а оно „чови* који ордене уз пут дели, те тиме им вредност код своје куће подиже. Тако не стоји ни то, да је Никола Христвћ опак

\