Starmali

„СТАРМАЈШ" М\ 17. ЗА 1889. 135

Превртање у гробу. Млад један жид, који је недавно изгубио оца, хтеде да нређе у веру хришћанску. Узалуд му говораху сродници, како је то велики грех, „всује" и рабин употреби сву своју мудрост и красноречје. Најпосле му рече: „Море човече, ти ако се покрсгиш, отац ће ти се у гробу преврнути." „Е, па кад је само то, онда не бојте се ништ;; за месец дана покрстиће се и мој млађи брат, па ће нам отац онда оиет лежати као и пре."

Отац пише оину. Поздрављам те Алекса, ти који јеси сад у Пешту солдат, и шиљемо ти комад сланине од гарошиеа и врулу, ал недај другом да свира. Море Алелса! Јееил ти укро моју бријачицу, кад си био кући на урлаб ? Тражилу смо у целу кућу па нема, идем рутав ко кер. Дигли смо опег мало новаца из шноркосе А—ске, калпача је Кезеш и Чича. Умро клебанош швапски, незнам ко ће сад служити у цркву. Кума Аћу чикоша опет уватили у забрану плајаши, па му скинули дароц и отели брису, била за овењачу. Имали смо добру кишу на њиву, ал додуше није ни падала још од ћирита и Улите. Шваба Сепл даје нам овцу за зељова, ал сам му казо, валда нећу ја лајати у вавлију. Био сам у недељу на вашар у Аду, нонда ни миЈе дао враг мира, већ хајд и ја да јашим на дрвене коње што се окрећу, па ми се смучило, а кад сам дошао на скели, — било је свашта; бадава није то већ замене. Набациво сам и карике на брисе, ал нисам ни једну набацијо, сад да онај мени да бугер неби сео више да се окрећем, ајок! Кад сам пришо на скелу уђем у чарди, а комшија Сепл и још четир Швабе из Селуша се разбалаћили иа певају шваиски : „Хеј, хуј, нем баном." А ја мислим, Воже! кући има н јт деце, а леба пи залогаја, па му још до песме. Мркуша ће нам се ваљда ождребити до поклада, а и сзаја Рава је на том добу. Морам ићи да тражим Хоме, некуд се забандало. Сад те сви поздрављамо и ја и нана, и Шгева и снаја Рава, ковач Јефта и шкајдер Сића, пудар Вилип и Чивут Ициг, кум Аћа и његова снаша, колар Трива и Чендир Ива, и сви у село. Твој отац Штева Рутоња, трећи тутор у нашу цркву.

Меко срце мужевљево. Госаодин (ујутру). Алекса, ево узми ову стеницу, коју сам ноЈ-ас нашао у мом кревету. Али пази, да ју, сиротицу, не пригњечиш. Алекса. Па шта ћу с њоме да учипим ? Госиодин. Мети је у кревет моје супруге. Још се могу добити сви бројеви „

Нов занат Чизмар Лацко доби писмо од свога сина Паје; по што га је прочитао, преда га својој жени велећи: „Ево читај; ту стоји да наш Иаја живи у туђини врло жалосно, — постао је прави „ меланколик." „Тако је то;" прихвати жени, „боље би било да је оетао чизмарем; али деца увек хоће нешто друго да буду пегс што им је отац. Тако ти је та омладина!" Искуство. Господа посланици Доказаше нам већ, Да ј' лакше „држаш .говор Него ли „ држат реч. и

Кир Јања (кочијашу). Је с' чуо, Лука, не дај коњима много зоби, јер знаш да имамо и сена Еочијаш. Добро, господару. Еир Јања. Али не дај им ни сена много, јер знаш да имамо зоби. Професор неки унусти се у разговор са неким чобанином и запита га: Ала бога ти, је ли то исгина, што ми је неко рекао, да црне овце мање једу него беле. Ја то чисто не могу да верујем. Чобанин. Јесте, господине, то је цела истина ? Лрофесор. 0 ! 0! П како је то ? за што је то ? Чобанин. То је за то, шго црних оваца нема толико )олико белих. „Гле среЋе !•' Један зидар падне с куће и срк'авши врат на месту остане мртав. Калфа му протрчи, на вадевши га мртва почне плакати. Но мало за тим рече/ „Ипак је срећан ; ето бри'1ва му у руци, добро кад се нтге убо !" Једном уватише једног арци-лопова. Арамбаша читаве чете већ је седео у ладу. Кад их је судија на суду суочио, запита арамбашу: „јели и ово члан твоје чете?" ,Јесте, али чини ми се да је само ночастан члан !' Тамо негде у Бачкој жнели су спајији жито. Један брат украде два три снопа. Изведу га пред спајију. „Бог с тобом, Максо, а де ти паде на ум да крадеш, та ти си увек до јако поштен човек био." „Е заате милостиви гоеподине" рече Макса, „није фајде, данас су така времена. ко хоће поштено да живи тај мора да краде! НиЈе друкче." Један немачки професор држао је у неком друштву беседу, а за предмет свога говора избрао је: смрт. 1Јретресавши предмет свој дгппШсћ и са свију етрана, рекао је и ово: , Но смрт је много изгубила од своје страховитости тиме, шго га је милостива природа поставила на крај нашег живота; јер помислите само, кад би смрт била стављена таки на почетак нашег живота, шта би нам живот вредио?! — Ништа."

Стармалог* од почетка до данас.