Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 28. ЗА 1889. 221

дима; а кад ће већ једанпут адмиеистратор патријаршије г. Ваеилијан — путовати (у пензију)? * * * = Место жабаљског проте још никако да се попуни. Да то стоји до мађарске владе, можда би до сад и било попуњено, ал' то зависи од наших рођевих автономних власти! * * * = Један старинар тврди, да је карловачко богословско здаве последњи пут окречено за време митрополита Павла Ненадовића. Нек му је слава! * * * = У Београду излазе књижице: „Трговина с људским месом" и „Лепе грешнице", које пише веки А м у рели. Полиција, која хвата ноћне скитнице мора бити да ове вагабувде још није опазила. * * * = Опет се усред Будапеште догодило грозно убијство, на онда да немају право ти чивутски листови кад кажу, да је — Србија варварска земља! * * = Приближује се зима. Оне животиње, које зиму преспавају спремају се већ за то спавање. те на врат на нос набављају „Наше доба".

У Ш Т И П Ц И. ,Пестер Лојд" има право, да бугарски кнез тражи нара. Пита се: дал пара, да се с тим паром венча, или тражи пара за бугарске празне касе? * * * Неки жене Кобурга са фравцуском књегињом Лујзом, неки са немачком грофицом Амалијом, ал то часак освојити српске и хрватске позорнице. Остали свет биће радознао, што то прави такву сензацију, па ће хтети да има то дело. Али, пошто је из српске иеторије, не ће га баш тако занимати, те се не ће ни превести баш на све европеке језике. Да узмем опет предмет за трагедију из немачке историје, не ће је Французи превести, јер су пакосни на Немце; да узмем из руске историје не ће је опет Немци а боме ни Енглези; да узмем из француске, не ће хтети Талијани — А зар сви ти народи говоре српеки ? запитаће Зорица. — Још не, али кад изађу моја књижевна дела, онда ће учити на врат на нос. У Паризу, Лондону, Берлину отвориће се катедра за српски језик а тумачиће се дела Велизара Витомировића. Ја не ћу много да обричем ; али — ево главе! ако се не на1^е какав Американац, који ме не ће потражити и за силан новац наручити трагедију из американске историје — А. зар ти знаш американски? запита га опет Зорица. — Не знам-, али то није ни нужно. Ја ћу дело написати српски а они ће се већ побринути за превод, Шта мислиш, мати, кад Американац донесе своје доларе ! — Е, сине, само нек донесе. — А Енглез своје фунте. . .. — Зар је код њих још стара мера? запита Зорица.

је све канда само за то, да га утеше, што о б угарској Софији нема за њега више ни спомена. * * * Зашто је био кнез Долгоруки у Ссфији ? Зато, да принца Фердинанда, који је пре њега тако брзо изчезао, могу назвати долгоноги. * * * У Немачкој су водили руског цара чак у лов, ал га нису уловили, * * * У Берлину се хвале, што је цар Александар поклонио Бизмарку дувањару. Но нек добро виде да то вије била бурмутица, па да не буде после кијања. 5ЈЈ * Пре су стрепили, да руски цар неће доћи у Берлин. Сад опет стрепе од тога, шта ће онда, ако им дође ма само под Берлин. * * * Питање. Пита се; пре но што је И. Исаковић питао министар-председника у сабору, дал га је пре тога питао, сме ли га то питати ?

Сићушна ситница, Писао нам неко као ствар врло важну, да је ономад у једном срнском листу изишло ово: »Од јуче пловиће пароброди трипут на недељу, т. ј, и т. д." Е па страшне ми ногрешке, то се да врло лако поправити ев' овако: „Од сутра пошли су пароброди трипут на недељу, т. ј. и т. д."

— Ти си ћ}ре, рече Велизар; то су новци а не мера. Слушајте само даље! Дакле не ћу узети ни чију историју, не ћу да дирам у осећаје живих народа. јУзећу предмет из класичног доба. То је поље неутрално, те ће ми трагедију без икаква устезања преводити и Енглези и Шпааолци и Шведи и Перзијанци .... стој! Перзијанци ? Они канда не ће. Њих су стари Грци тукли, те огорчење још траје. Наравно! Дакле да не узмем из грчке историје. Онда ми остаје само римска. Али Римљани су опет све народе тукли! Како би било са Египћанима? Ех! та код њих нема трагичних карактера! Да узмем старе Јевреје? Наопако! Како народи воле Чивуте, не ће се превести ни на један језик. Зорица је непрестано бленула у брата и није разумела ни беле; није ни госпођи Соси —матери Велизаревој — било боље. Само што је она баш за то држала, да јој ]е син паметан. После ручка оде Велизар у своју собу и извали се на кревет. — Сад не ћу почети, сад сам сит а ни Шекспир није писао с пуним трбухом . . , у том задрема. (НаставиВе се.)