Starmladi

Стр. 78.

Бр. 10.

Младен : То усвајам и ја, до се једаред опростимо оног баласта новосадског. Сава: Боље и с Хрватима против Мађара, него с Мађарима против себе самих. Цепајмо се! Миливоје: Пристајем и ја под условом, да се у наше коло приме и Немци. Никола: Сад се окани услова. Живила српскохрватска коалиција! Светислав: Ја за сада још не могу с вама, јер имам обавеза према њему. Миша: Узјашио је он тебе давно и мамуза те помало. Сва ова писма ћемо подерати, а овај састављени закључак о иступу из коалиције нек му Коста носи натраг. Светаиелав: Чекајте људи. Можда ћемо — и ако иступимо -— моћи радити са хрватском странком права. Та је најјача. Никола: Мађари су те поздравили, да иза леђа склапаш компромисе. Роткве са сиром, пријашко! Јоца: Људи, ја се нисам оволико радовао, ни кад је патријарх умро, Живели овострани радикали! Живела слобода! Живела коалиција! Младен: Сада ћу тек смети слободно гледати Сремцима у чело. Браћо, само сложно. Кидајмо с неситим јазом! Само слободно напред с једнокрвном браћом. Сава: Е, људи, ово је паметан корак. Народ ће га одобрити. Видео је народ, куда води раздор с Хрватима. Сит је он тога. Хоће слоге, хоће мира и право је. Мита: Браћо још вас једаред питам: пристајете ли да његову поруку одбијемо. Ми ћемо с Хрватима, а он нек иде с ким је и до сада. Сви: Пристајемо. Живела српско-хрватска коалиција. Доле с Фућком! Нризор ДРЈТИ. (Улази осмк капут. Путник је задуван и црвен.) Јаша: Добар вече. Но зар још нисте потписали послани вам закључак о иступу из ваше коалиције. Коста: Баш су сад мислили да потпишу. Сви: Ево, ево, сада ћемо. (Сви потписују. Најпре је хтео Светислав, ал Ђорђе показа на се и на онога, па Светислав попусти. Последњи је потписао Миша — и тешко уздануо.) Јаша: Хрватима ћемо јавити да иступамо због српских питања, а нашем народу рећи ћемо, да иступамо због самосталаца, то ће све ући у истом броју. Миливоје, слично удеси у „Гласнику" но додај, да ће бандити око ,.Србобрана" рећи, да је ово због Ракоцаја. (При спомену тог имена он се насмеја — и угаси лампу.) [Вгата се отворише, пропустише их и затворише се.]

Ко год нађе овде црвени погез, значп да га нопово молнмо, да нпкг дугујућу претплату пошаље.

0ТВ0РЕН0 ПИСМО Г осподину СТЕВАНУ БЕШЕВИЋУ, „морално пд&оеорном уре,цнику „Ђрача" 3 а г р е б. М 0 Т 0 : Есиаи говори! Срп. нар. лословица у Србији. Иако сам, на ваш позив, послао „Србобрану" мој одзив, ипак — ради сваке сигурности, да Вас не мине та жеља, ако „Србобран" не буде хтео исти одзив донети, ево вам. у место мене, нека еспап говори, и то ваш ро/јени есиап - који противно доказује од уста Ваших, на која у сва звона вичете: „Врачев" пут је и тако тежак, јер не сме да кривуда утрвеним странпутицама, него мора с поносним челом да греде тамо Светој Српској Идеји. да бодрим оком мотри сваки кутић српски, да чује сваки откуцај Српства, сваки јаук, сваки весео поклич српски — долазио он ма с које стране Српства, Словенства ... Па кад је »Врач« вазда служио, служи и служиће сато Српској Мпсли, кад иде само српском, словенском стазом —" и т. д. У Вашој тачци првој признајете, дакле, да примате годишње К 2800' - као „морално одговорни уредник«, наравно уз Ваш одбитак од 1200 круна на клишета, поштарину и т. д. Еле. прима се. У Вашој другој тачци велите: »Што се тиче саме Босне, ево и ту објашњења: Само покварена и гадна душа може донети овако и >фамну лаж, да „Врач" „не сме беле прословити о Босни". Па ево Вам те душе, која каже да Ви не да не смете ни беле о Босни прословити, него чак ни словца зуцнути о бившој Калајевој влади у Босни, па воља Вам, ту душу после прочитања њеног писма, звати је како Ви за згодно нађете — у колико иста није Ваш политички противник, него једномишљеник. Чуо сам што Ви вељасте, а сад чујте и Ви шта Ваш еспап говори, из којег вадим таман онолико, колико је потребно, да се мало објаснимо. А ако Вам је још и више потребно. а Ви се обратите на гђу власницу, она вели да има писма у копији, па их штампајте у »Врачу«, ради препоруке „Врача" и његове службе Српској Мисли. Овако гласи Ваш еспап: Загреб, Св. Никола 1899, год. Г оспод. Владимиру ПавловиКу Кусић Поштовани госиодине ! Питате ме, зашто не одговарам на »Браникову« потвору, да се ја Симо Лукин Лазић, гријем на сунцу Калајеве милости. Не одговарам за то што немам шта да одговорим. Има и овако једно место: „дасам се хтио продавати, могао сам и могу да се прода.и много скупље нд Калајеве милости!" »То је све. што бих могао јавно да одговорим. Али то није — све. Оно, што јавно не могу, пе смијем да кажем — много је више.'' — Мало даље: „Али ето у животу бива таких кобних тренутака, да чо-