Starmladi

Бр. 17.

СТАРМЛАДИ —

Стр. 141.

Из гњаваторске појезије (Из 32. бро.1а о. г. ,.Грађанина ч .) ПОВРАТАК. Зора зори, сунце руди, Бабо сина из сна буди: Нојце тије дан се дели, Устај сине дан се бели, На пут нама ваља поћи. У Срем китњи треба доћи . . . — Поглен добро крова она . . . Ш сећај се мила дома . . . ! ? Дете мило трља очи. . . — „Зар већ тага треба поћи! Да оставим мила двора, Те да шећем туђа двора, Мила двора и баштицу, И у њојзи и ружицу! — Мајку милу близу гроба; У самоћи као роба. . . !" „Не тужи ми дете мило, Те разведри чело 'нило, Утри сузу ока твога, И са лица руменога . . . ! — Молитвице услишане, Ославиће теби дане, У двор мили корачити, . .. — Мајку милу загрлати ... !" Петров© Село> 14./VI. 1908. поп Милв Јанковић

у ЗРОК. Адвокат : Зашто истом сад тужите господина Н што вам је рекао орангутан. И одкуда истом сад примате увреду на се — коју вам је већ давно нанео? Тужитељ : Зато молим, господине, што сам ја тек јуче вшдио у комендији (менажерији) како тај орангутан изгледа.

На реду је управитељев извештај. Др. Вочић: Скидам капу Добриновићу као глумцу, иначе то вам је једна — пијаница. Добриновић: Не нијем петролин. Др. Вочић: Један тиранин. Добриновић: Није истина. Питајте неке глумице. Др. Вочић: И то ће доћи на ред Једкавас је тужила .. Добриновић: Мани је. Иозиеам се на све уд' вице и распуштенице бивше чл*нице срп нар позоришта а сада опет — мајсторице. Др. Вочић: Шта је с новиеадском младом госнођицом Српском? Зашто сте њу отпустили ? Добриновић: Због ненокорности. Није хтела да долази у мој стан да је учим улоге, нити у 5 сати изјутра на заказано место. Тр^ ће нема способности. Четврто нити је распуштеница нити удовица, а чак није ни мајсторица које имају првенство. Др. Нетровић: Какав вам је репертоар ? Један из публике: Исти као и пешачког друштва Јокића. Добриновић: Много је научеаих реприза. Књижевни одбор: Тако је! Грчић, проФвсор: Хтео сам само констатоБати, да ни г. управитељ ни г. г. у иозоришном књижевном одбору не знају, шта је реприза, иначе не би једну улогу ако се мења називали р е п р и з о м. Бошко Петровић: Хоћете узети моје драме у репертоар ? Та кад можете и горе од мојих играти, које и поред нарученог клака и лобцајхбрудера обноћ цркавају као лептири од буба свилених, зашто не би дозволили да к моја једно два кчмада нропадау. Ево мој комад „Новац" је играла изврсна путујућа дружина у Сарајеву. Па не само да је комад иропао него у мало због тога није и директор пропао, тако је допадање изазвало у публици. Ја сам хтео да будем оперски невач, па како не знају глупе Швабе да цене мој тенџере глас 3 године сам бар школу глумачку посећивао. Предлажем и нашем народном позоришту глумачку школу. Д р. С о с: Шта ће им боља школа од Добриновићеве. Др. Б. Петровић: Не знам коју мислите? Молим скупштину, управо одбор, ето сасвим сам мекан и добар, да ме бира бар у позоришни одбор, кад сам у књижевном одбору пропао. Тихомир: Баба Јовановић је ненокоран, а и смета другом нашем чувеном књижевнику, предлажем да га искољамо. Скупштина усваја Тихомирово начело „Свој своме" — и баба Јовановић, проФесор, испада из књижевног одбора, Сава Петровић вредни секретар такођр, и на њихова места улазе х ом о г е н и.