Stražilovo

СТРАЖШОВО ИСТ тЗАБАВУ, 1ШУКУ 1 Ш1ТН©СТ» УРЕђУЈЕ ЈОВАН ГРЧИћ. БРОЈ 5. у НОВОМ САДУ 31. ЈАР1УАРИЈА 1885. ГОД. I,

УСПОМЕНА ЕМИЛУ ЧАКРИ. и л Ч а к Р а ^ио је врлинама обдарен Србин. У првој младости запатио је у срцу свом љубав према роду свом, ког је жарко љубио. Срце му се ставило над науком. Учио је, што је по вољи својој сам себи изабрао. Школски запт није му дух ограничио. Све, што је учио, било је по избору племенито, а најплеменитије је род свој љубити. Геније продире и преко науке. Тражио је бисер у народном благу, и наишао је на гдекоје зрно у разбаченим шкољкама у мору столетних народних невоља. Је ли требало у нужди радити за јуначке но сиромашне синове ломне Црне Горе, а још и за друге столетне патнике стародавне Душанове обитељ^и: ту је он био; одушевљење његово друге је побуђивало на милосрдну дарежљивост. Путнику из далека показао је сгазу к браћи својој, да кроз гостољубље пропутује и свуда част рода свога прослави. Тек тако се може род љубити, као што га је он љубио; од њега бољма није нико могао род свој љубити. Песимизму, злослути, код њега није било места; он се уздао, из пуног уверења душе и срца свога, да род српски мора ускрснути и процветаги у старој слави својој, те је суморне храбрио и у родољубљу поткрепљавао. Од Балкана, па преко кршних гора, валовитих река, преко Еорушке па чак до Молдаве и Висле, и тамо даље, све су то њему браћа била, његови близанци. Словенске је ствари познавао као мало ко, а што је о њима знао, било му је у срце ужљебљено. Према другима био је справедљив, није мрзио ни један народ, врлину је у сваком признао. Искрен родољуб, ал' човеку човек, ма којим језиком он говорио, ма како се крстио; само свој му је био најмилији. Да се догодило, што је у идеалу свом стварао, Срби би дошли до златна доба пре — Сатурнових времена, — и ако би стварање стало хекатомба, у које би народи као у понор попадали. Зато му је идеал изгледао непрактичан, ма племенит. Душа му је скривена била у љуски Диогена, спољње сујете у њега никакве, што је реткост; ако су га тесногруди људи због тог и осмејно гледали, јер га нису упознали, душа му је била чиста, ње се није дотакла ни завист ни злоба. Уверење своје бранио је јогунасто и против свог најбољег пријагеља, и овај, ако је био увређен, није му замерао, јер знађаше, да то извире из добра срца. Душа му се опростила окова и сад борави у Душановој обитељи међу великим духовима, које је он свога века на овом свету у духу на славу и будућност рода свога ускршавао. Нек санак борави умирен. На њега гледи српски геније са Велебита и показује га прстом нараштају младом, као достојан пример, цвет неувелог родољубл>а. Иутниче! Пропратио си пут гроба храбре, искрене синове рода твога, и мени си обрекао, да ћеш ме благодарним словом тамо пропратити, где нема злобе и зависти; у инђијелама друкчије би писано: ово ти је пропратница тамо у вечите српске духове од оног, који те је са родољубивих врлина братски љубио. Твоје име остаће спомен окаљеног родол>убља на углед нараштајима, а обитељи ти на понос! Јаков Игњатовић.