Stražilovo

235

СТРАЖИЛОВО БР. 8.

236

одмах до дућана, понуди га левом руком да седне а десном је почео да вади из џепа кључеве од гвоздене касе. Машић није ни пазио на то, шта- старац ради, тако је био заузет својим мислима. — Дакле! поче старац. — Дошао сам, господине, поче Машић, да вас нешто замолим; али, ви се нећете срдити, је л' те, да нећете? — Нећу, нећу, насмеја се Влајковић дрзкећи кључеве у руци. — Дошао сам, да... запросим руку ваше ћерке Даринке, рече Машић нагло. Влајковић је упусгио кључеве и коракиуо корак натраг: том се баш није надао. Машић је сгајао као на иглама, нит је смео да дише, ни да говори, само су му очи лутале немирно тамо-амо. Еад су кључеви пали на земљу, трже се, подиже их и предаде их Влајковићу. — Дакле, ви хоћете моје дете, рече Влајковић и поче се смејати, дакле, и ту се почео још већма да се смеје, дакле сам ипак погодио, да се оног тамо тиче, и Влајковић погледи значајно на гвоздену касу. — Да, господине, одговори Машић са најскромнијим пагласком, ја сам тако слободан. Та ја је тако љубим! — Е . . . поче старац да отеже. — Ја могу жену издржавати, плата ми је прилична, а могу много још и зарадити . . . — Добро, добро, а шта вели моје дете? — Она вели, што и ја велим. — Тако! Дакле иза мојих леђа! рече старац и чисто намигне самом себи. Кад сте већ дошли до тог, онда . . . нек вам је благословено. Неће ни моја жена имати против тога ништа. Машић је пребледио при првим речима старчевим; али је тим већма био изненађен, кад је дочуо свршетак његових речи. Са одушевљењем лати се старчеве руке и пољуби је најсрдачније. Влајковићу се показа суза у оку, он узме Машића за главу и пољуби га у чело. — А сад, кад сте већ говорили о вашим приходима, да речем и ја коју о приходима Даринчиним, наравно у њено име. . . — Али, господине . . . поче Машић. — Не, не, и тога мора бити, а ја радо свЈ шујем на брзо. Моја кћи добиће сад одмах десет хиљада форината, а после наше смрти половину оног, што оставимо, јер друга је половина Драгињина, и то опет са десет хиљада. Јесте л' задовољни? — Право да вам кажем, господине, на то нисам ни мислио, рече Машић простодушно. Влајковић се насмешио само.

— А сад идите и Даринчиној матери, коју је, смем се опкладити, Даринка до сад већ спремила. Са неисказаном радошћу одлети Машић у први спрат. У предсобљу се већ нађе са госпођом Влајковићком, која му је са благим осмехом на уснама пошла на сусрет. Машић је пољуби у руку, а госпођа Влајковићка узме његову и Даринчину руку, и мете једну у другу. За тим се лагано удали и остави њих двоје у предсобљу на само. VI. Љубица Живковићева седела је у својој соби за столом. У руци је држала неро, али њиме није нисала, него је замишљено шарала по хартији пред собом. Шарала је разне слике без икаквог облика, изгледало је, као да перо трчкара само по хартији, као да га не управља рука. Али друкче и није могло бити, кад су Љубичине мисли биле на сваком другом месту пре, него на хартији ; лутале су по свету, а понајвише се задржавале око најновијег догађаја, око „свршене ствари" између Машића и Даринке, и око оне тајне али снажне клице љубави између Дражића и Драгиње. У колико се првом догађају радовала, у толико се страшила ове друге ствари, јер је држала за извесно, да се тај одношај не може тако свршити као онај други. Њу је нешто заболело, кад је о том мислила а перо у руци њеној играло је по хартији све живље и живље, и шарало је све немогућније и чудноватније слике. У том се отворе врата и у собу уђе Милић. Љубица се трже, кад је чула, да се врата отварају, но кад је познала Милића, насмеши се, поздрави га пријатељским махањем главе и пружи му руку. Милић је ухвати и олако је стисне. — Већ давно вас нисам видела, рече Љубица чисто прекорно. — Имате ираво, што ми замерате, одговори Милић, и ја нећу ни покушати да се правдам, јер искрено да кажем, морао бих нешто измислити, што би ме могло извинити пред вама. Овако — оиростите! — Та ја то и не тражим од вас, рече Љубица сад и насмеши се, имали сте посла, па мирна Бачка. — До душе посла бих имао, примети Милић, али тнј није тако огроман, да бих због њега морао пренебрегавати скоје старе иријатеље. А ми смо стари пријатељи, је л' тако? — На сваки начин, одговори Љубица с комичном озбиљношћу, ја наш одношај ниеам никад друкче ни крстила. Но, сад манимо се тога . . . — А зашто да га се манемо. упаде јој Милић у реч, кад осећам потребу, да се с пријатељем, с правим пријатељем, иоразговарам. Мислите ли, го-