Stražilovo

239

ОТРАЖИЛОВО. БР. 8.

240

и већи од реке — на реци се бар може саградити мост — разделио јадно сеоце у два деда. По песковитим странама тога јаза спуштају се, чисто плашљиво, танане раките, а на самом дну, сувом и жутом као мед, скупиле се гомилице скамењене груде глине. Заиста га жалост и погледати — то се мора рећи, ал међутим сви становници унаоколо знају добро пут у Колотовку; тим путем ходе радо и често. Баш наврх јаза, на неколико корака од тачке, где почиње узана пукотина, диже се колебица на четир ћошка, самотно, засебице од других. Покривена је сламом, на њој је димњак; једно окно, баш као оштро око, гледа у пећину, а зимњег вечера, када га осветле изнутра, види се издалека у мрачној мразовитој магли. Зар је то окно једном путнику осветлило пута као звезда путевођа. Над вратима је прикована плавичаста дашчица, то је узва, која казује, да је то — гостионица, а зове се „мили дом". У тој гостионици се, свакако, не продаје вино јефтиније, него што му је цена. И у другим гостионицама у околини има добра вина, па по исту цену, ал и опет овамо гости некако радије долазе. Све је то за то, што је гостионичар главом Николај Иванић. Николај Иванић, негда ставно, кудраво, румено момче, сада је и сувише дебео, оседео људа, лице му је збијено, очи лукаво-добродушне, чело масно, све зборано, боре се отегле као нити. Већ је двадесет година у Колотовци. Николај Иванић је човек окретан и опрезан, као што их је већина крчмара. Не може се рећи, да је бог зна како разговоран, и да је љубазан, али у њега је дар, да домами госте и да их задржава код себе. Гостима је опет врло мило, што могу седети на његовим клупицама, на догледу домаћину, који их гледа мирно и ласкаво, и бити и ако на домаку оштрог гледа, али ипак флегматичног домаћина. У њега беше доста здраве памети: он је добро знао живот властелински, мужички и грађански, у тугаљивим стварима знао би добро посаветовати, али је био предосторожан и себичњак, за то је и гледао на све са стране, а своје госте наводио на пут истине онако издалека, речима, које као да је говорио без сваке намере, онако у ветар. Он се човек разумевао у свачем, што је важно по Руса, или бар што ће га занимати: разумевао се у коњима и говедама, у дрвима, у цигљама, судовима, кожној и сукненој роби, песмама и играма. Кад нема гостију изађе пред крчму, спусти се као какав мех на земљу, подавије танане

ноге по турски, па когод туда прође, а он ће заподети ласкаво с њиме разговор. Много је доживео свога века, преживео је тај не један десетак омањих племића, који су к њему долазили „на измирење"; зна тај све, што се деси на сто врста унаоколо и нигда да се излане! На њему шта више не можеш ни опазити, да зна чак и оно, што и сам њушкало-полицај и не слути! Он само ћути, насмеши се, па се бајаги забави одмах чашама и боцама. Суседи га цене; цивилни генерал Штерепетенко, први господин у срезу по чину, увек му се понизно клања, кад прође поред његове крчме. Николај Иванић је човек од уплива: он је натерао неког познатог коњокрадицу, да врати коње, што их је одвео са дворишта неког пријатеља му. Он је обавестио мужике у суседном сеоцету, да приме новог управитеља, кад се дигоше прогив њега и т. д. У осталом немојте мислити, да је он то чинио из љубави према правици, према ближњима — боже сачувај! Просто је хтео да предупреди све, што је кадро било мир његов уништити. Николај Иванић је ожењен, има и деце. Жена му је хитра, оштра носа и бистроока; у последње време је и она телом отежала, као и муж јој. Он се у свему ослања на њу, и новци су њој под кључем. Пијанице и букачи чудо се боје ње, она их не мари: од њих је мало хасне, ал много вике; њој се више допадали ћуталице, мргоде. Дечица Николаја Иванића још су мала; прва су му помрла, а она, што остадоше, исти родитељи: чисто ти мило погледати на умна лица те здраве деце. Беше несносан, топао јулски дан, када сам се дизао са псетом, корак по корак, уз Колотовски јаз, до „мила дома". Сунце стало жарити к'о лудо, непрестанце је пржило и пекло, ваздух био пун загушљиве прашине. Вране и гаврани све се сјаје, разјапили кљунове, па тужно погледају на оне, који мимо њих пролазе, као да траже у њих милости. Само врапцима као да то све није ништа сметало, накострешили перје, па још већма нег пре цвркутали и верали се по плотовима, узлетали гомилице с прашњавога пута, или се као сиви облачићи узносили над зеленим конопљаницима. Стаде ме морити жеђца. Воде не беше близу; у Колотовци, као и у многим другим степним селима, мужици немају извора ни студенаца, већ пију неку житку каљугу из баре!... Али ко ће још водом назвати то отров-пиће? Хтедох замолити Николаја Иванића, да ми даде чашу пива или кваса.