Stražilovo

285

СТРАЖИЛОВО. БР. 9.

286

животу али таквих не, и ако је у ком делу батина главни покретач, или бар подупирач, онда смо на брзо готови са пресудом таквог дела, јер батина и слична „шала" остају за. свагда тек само строгат за хумористичну ситуацију. Глуме такве врсте имаће благодарну публику, али на галерији. а ова неће ваљда бити меродавна за правац нашем укусу! „Пера Апка" била би и лепа приповетка, да није драстици и сувише поље отворено. До душе с човеком, који је тако затуцан као Лацковић, не може се паметно ни поступати; али сад долази то питање, да ли има доследности у карактеру Лацковићеном, јер тешко је замислити човека, који тако слепо верује речима Лилијенфелдовим а овамо се истиче кно практичан економ, као савестан човек а ио нешто и као осорна нарав, која губи веру у закон и правду. И сад тај човек да верује голим речима човека, кога управо и не познаје честито! Лацковићева фигура посгаје силом карикатура; тако је исто и са Лилијенфелдом па и са Јунковићем. А то је услед грамжења за ефектом, и ако се когод и насмеје којој ситуацији, то није онда онај смеј, који се даје психолошки протумачити, већ то је смеј, који се појављује услед механичног голицања, Што Јунковић, да перзифлира Лилијенфелда, предлаже Лацковићу, да сади кинески чај, то је хумористично; али што га напитог вара и њему друго што на потпис даје, него што му говори, то је већ претерано. Што је Лацковић дошао к милосрдној браћи и од пријора искао, да му овај покаже насад кинеског чаја, то је хумористично; али што је дошао у лудницу и ту претрпио хладне тушеве, то је и сувише драстично а да би се могло озбиљно узети. Што се Лилијенфелд баш у час у сватова својим доласком бламира, то је хумористично; али што су га слуге пропустили кроз прсте, то је већ дебело. Е тако покрива и затрпава груба драстика свежи хумор, који би, да није драстике, приповетци тој ружичасту боју дао, као мало којој приповетци Шеноиној. Приповетка почиње сентиментално, наставља се живо и весело, а што више нагиње крају, све то већма отимају сурови елемеити првенство, док на послетку не овладају и приповетком. То чини, да „1лера Апка" може као девојка бити лепа, али као приповетка никако. „Уједпг Ш и /адгеки" је фељтон, који уираво не би требао да је ушао у ову збирку. Иначе је карактеристичан и светлом иронијом описује стање у Загребу у три маха: пре покрета 1848. године, за Бахове системе и за тим за уставно доба, и не штеди ни оне разне камелеоне, којима је свака ситуација угодна, само да се хасне њоме. Што том приликом сиромах Чивутии обично долази до гроз-

них батина — то већ лежи у милокрвној нарави оних претераних особа, које и тако силом својих песница владају ситуацијом. Као ситуациона и карактерпа слика имаће тај фељтон своју трајну вредносг.

Као сваки песник има и Шеноа свој начин, који га разликује од осталих песника и књижевника Да како, да се својства и особине ког књижевника тек у доцнијим, знаменитијим делима његовим могу стално обележити, почетиа дела могу му тек само наговестити особине, и ја не мислим овде да говорим о карактеристици његових умних нроизвода у опште, него само толико, колико се из ове прве свеске разазнати даје. Међу особине, које су својствене свим приповеткама у овој свесци, снада обилан, широк и разгранат почетак а лапидаран, нагао и кус свршетак. Да ли се то даје протумачити отуд, што га је ностепено напуштало интересовање за предмет, који описује? Или можда отуд, што се није хтео описивањем да понавља, те је доцније износио само онолико, колико му је за саму ствар од потребе било? Било сад ма како, тек се та журба не да оправдати, ако се и даје појмити, јер је на сваки начин штетна по само уметничко дело. У свези с горњом особином стоји и ова: бујно и обло описивање не само спољашњих и унутрашњих карактерних својстава његових особа, него и свега. што је с њима у свези, као ситулције, предела, домаћег устројства и т. д. Али Шеноа обави то већином у почетку своје приповетке, у оиом дакле расположењу, кад га још занима и сам предмет; доцније наводи само факта, у колико су нужна, да нриповетка има и свог свршетка. Да је био штедљивији у почетку, имао би материјала и за свршетак. Дикција Шеноина карактеристична је као и његов стил. Његове се приповетке најлакше дају читати и најбоље разумети. Местимице му је дикција бујна према предмету, који описује, а по нешто и декламаторна, где где и фразеологична. Манир му је субјективан тако, да је најбољу своју приповетку у овој свесци, „Пријана Ловра", написао у мемоарском жанру. Али то су све особине, које се, ако се баш хоће, и као мане могу сматрати а све за то су ипак занимљиви моменти у књижевном развитку Шеноином. Који велики таленат нема и својих мана, а особито у развитку свом ? „\^еш1 8101) <1ег Мозк аисћ §;апг аћзигс! §;ећаг<Је1;, Ег ги1е1д;4; 4осћ посћ 'пеп \^ет " вели Мефиетофелес заБакалауреа у II. делу „Фауста". Завршујем са жељом, да што пре угледају света у збиркама и остале приповетке сувише рано премииулог Августа Шеное. Милан Сави!..