Stražilovo

292

Написа руком својом Нострадам, Зар није доста теби за полет? Упознаћеш и звезда гатања, А природа кад поуке ти д&, У души моћ оживеће ти тад: Разабраћеш духова ти шапат. Бадава, сухопаран поступак Разјаснит' неће тако свети знак: Ја осећам духова овде збор! Јесте л' ме чули, дајте одговор! (Отрори књигу и спави внак макрокозмаЛ Милина каква при погледу том Не струји ли кроз чула моја сва! Живота срећа, света, млађана Кроз живце .јури снажним нламеном. Је л' знаке ове бог исписао, Помамну што ми блаже мисао, У срце радост што уливају, Тајанственим преда мном нагоном Све снаге природе откривају? Јесам ли бог? Преда мном бежи мрак! Кад тако ставља овај чисти знак Пред душу моју природину моћ. Сад знадем тек, шта вели учењак: „Духова свет не крије вечна ноћ, У срцу твом је, мрачан ти је суд! Нек купа за то вољно сваки ђак, У зори сјајној земну своју груд!" (Погледа внаке.) Ах! све у једно како утиче, И једно друго како прониче! Небеска како придолази моћ, И једна другој иде у помоћ; Благословеним махом долази,

И с неба к земљи како пролази, Те васеленом складно полази! Какав ли призор! Ал' је призор пак! Где ли ћу наћи природе бескрај ? Где дојке? Ах! живота извор тај, За које с' небо, земља држи чак, И камо тежи увела ми груд Он пита, храни, мени узалуд ? (Зловољно преврне књигу и спази внак земног духа ) Од друкчег уплива је овај знак! Ти, земни душе, ближи си ми ти; Бећ видим, да ми моћ надолази. Да горем, к'о од младог вина чак. Смеоно бих у свет завозио, И тугу, срећу му нодносио Олуј на путу не би смет'о мом, А дрхт'о не бих, где је бродолом. Облак се вије нада мном! А месец крије свој већ сјај! И жижак се угасио! Пуши се! — Ах! и сева већ Над главом мојом! С свода тог Вихор се диже Те ме захваћа! Ја осећам, ти лебдиш, душе мољени! Покажи се! Како се кида већ у срцу мом! И нови осећаји ничу већ У мени снагом неодољивом! Ја осећам, да мене имаш свог! Те мораш, мораш, ма живота стало мог! (Ухвати књигу и тајанствено изговори анак духа. Црвенкаст пламен севне, дух се показке у пламену.) (Наставиће св.)

КНЕЗ У КУПАТИЛУ. ПРИПОВЕТКА ЈАШЕ ИГЊАТОВИЂА. (Наставак.)

ад се опет Миливој и кнез по палубу шећу. Стоје три Словака у гомили, и нешто се договарају. Један од њих је дротар, на палубу лежи му дрот и халат. Близу њих одмах до гвозденог бунарчића је кујна. Мирисни задај из кујне додирнуо им нос, усне им се влаже; куварица продаје јело у тањирићима, што је заостало, јефтино продаје сиромашнијима, тањирић по дванаест крајцара. И Словаци би ради јести, но скупо је то за њих; један хоће, други га одговара.

Слуша их Миливој и кнез. Миливој говори добро словачки, регимента му лежи међу словачким селима, но и кнез нешто разуме, лако је Србину Словака разумети. Миливој је иначе и нешто учеван човек, као имућног ратара син учио је пет латинских школа, и тако после оде у катане, и ту је добар, већ је каплар, и тек што није стражмештер. Милостива је срца, дарежљив. Миливој уочи Словаке и- заведе разговор. — Ви сте Словаци, моји крајани, земљаци, откуд ви од доле путујете?