Stražilovo

343

ОТРАЖИЛОВО. БР. 11.

АпЛеге." (Ни један лист и ии једаи новинар ие може на друге имати одлучна утицаја, ако публика нема вере у речи му. Само онај, који је сам уверен о нечему, може за своје мишљење и друге задобити, и што му је уверење силније, тим ће и на друге имати већега утицаја.) * Начин изражавања мисли, вештина писања била је ђорђевићу једна од његових бољих новинарских особина. Еад узмемо, каквих је у нас Срба некад било новинара, како и данас мало имамо листова, којима се не би у овом обзиру могле замерке чинити, онда — мислимо — да неће бити сувишно, ако рекнемо, да ЂорђевиЛеви чланци ако и нису били увек језгровити као у листовима других, напреднијих народа, али се не може рећи, ни да су били празни, да у њима није било садржине и мисли. У сваком његовом чланку видело се, шта писац му хоће да каже. Сваки је провејавала основна, главна мисао, провлачећи се кроз-а-њ као црвено повесмо. •Час пб би — особито у чланцима родољубива садржаја — мисао ова била задахнута топлим и правим српским осећајем. Час пб би се писац — на крилима свога живог уображења и свога бујног одушевљења — винуо у више крајеве, у светове идеала, узора српских, па би нам ове у свој њиховој чаробности, у свој њиховој заносној лепоти цртао и пред умне очи износио. предсказујући нам пророчким надахнућем, да ће настанути, да мора настанути време, када ће и с нама бити бог слободе и правде, те ће узори српски из царства сановапрећи једном у царство видела, те ће постати живом истииом, видљивом чињеницом. Оваки чланци ђорђевиђеви имали су често таког полета, да је у њима — као што се говорило — било више појезије, него ли у песмама погдекојег од наших песника. Начин иисања или стил ђорђевићев био је лак и неусиљен. Чланци његови, особито политичког садржаја, били су лаки за читање, те су се радо и читали. Језик му није био слободан од туђинског утицаја, нарочито од германизама. Али колико — с ове стране Дунава и Саве — српских писаца имаде, који у томе не греше, те не заслужују осуду и замерање ? * Да споменемо сада нешто из последњих дана Ђорђевићевот уређивања „Српског Гласа" ! Еако га је већ од дужег времена била опхрвала телесна бољетица, те је био све већма малаксавао, то му је тешко било за свој лист чланке писати. При свем том реши се, да се усили, те да

до краја издржи прву четврт „Српског Гласа" за г. 1884. Тако издржи до близу краја четврти. Још је ваљало издати само три до четир броја. Но ко ће да пише чланке, кад уредник болан преболан лежи на дивану, не дижући главе са јастука? Да би пак само своју тврду одлуку извршио, усили се он — нанрежући последњи остатак своје поломљене, истрошене снаге — устане као „болани Дојчин", лати се свога сићаног пера— оружја, којим је толике љуте бојеве био, толике јуначке мејдане делио — па тешком муком напише и испуни један стубац рукописа, а одмах за тим врне се посрћући и прилегне опет на постељу, не би ли прикупио нове снаге за даље писање. Тако је последње бројеве „Српског Гласа" написао више на постељи лежећи и болујући него ли за писаћим столом седећи Еад је последњи број „Српског Гласа" угледао света, болани уредник му од ото доба није дигао главе са јастука! Но и тако болном још се прохтевало, да напише који чланак за друге наше листове, али му је већ малаксала и за писање неспособна била рука, која је некада неуморно пером кидисала! * Мислимо, да слика, коју до сада о животу и раду доктора Милана ЂорђевиЛа нацртасмо, не би била са свим верна и потпуна, ако не би споменули, да је он — у последње дане свога јавног политичног рада — пристао уз оне политичаре, који су одступили од захтева слободоумне странке српске, сводећи ове на много мању меру и полазећи другим правцем и са другог становишта. Ми смо још за лшвота дра ЂорђевиЛа — позване и непозване — слушали, где му замерке чине, осуђујући промену нолитичког правца његовог. Неки, који - може бити — виде у туђем оку трун, а у своме не виде балван, чинили су му још и друге прекоре, подмећући му таке побуде, на које тешко да је он кад помишљао. Правац, којим су неки српски политичари — у недавно доба — ударили, може се осуђивати, он се може погрешним назвати, о њему се може рећи, да никако не води цељи, за којом треба да иду сви српски родољуби без разлике мишљења и уверења, све се то може рећи, само се — по нашем мишљењу — не може рећи, да побуде ни једног од оних Срба, који су тим правцем пошли, нису чисте, нису родољубиве. Но ако за икога, за дра ЂорђевиЛа се то најмање може рећи, јер он је пре тога одолео толиким искушењима, он је толико времена — па и када се ломила судбина српског народа с оне стране Дунава и Саве — био на крману најважнијег гласила јавног мишљења српског,