Stražilovo

327

СТРАЖИЛОВО. БР. 11

I 328

Кнез гледи на све стране, примети неког дебелог, као што је и он, мећу му „купке." — Гле, Фрањо, оног онде. Покаже на дебелог. — Том мећу купке, пунокрван је. — То би и мени требало. — Можеш, пријатељу, сутра. — То мора добро бити, и њега крв гуши. Види кнез, где пиво доносе, и људи пију. — ПТга је то, брате Фрањо, зар овде пиво точе? — Јест, ко је жедан, и коме може бити. — Дакле то не шкоди? — Не. — Дај донети две холбе. Фрања виче, да донесу пива. Тек што реч пусти, ето човека, који чаше носи па нуди, ко хоће Кнез и Фрања салију на искап све, па ишту још. —- Но, овако слатко што још никад нисам пио, приповедаћу код куће, како има пива и у самом купатилу, где се човек купа. У великом купатилу том хука-бука, цикот, брчкање деце, свавојаких ту има, младих, старих, све вере и народности су ту, од сваког руфета, што их је на земљи, напослетку и војника. Само се овде не разазнају, јер им је руво о клину. Па доиста лепо је то призорје у таквом купатилу. Све гмиже од сваке врсте људи. Па какав је обим тог грдног леђена, можеш у њему пливати. Но што је за уво, слух, умилно, та вода, што извором жубори, какав је то диван, тајанствен одјек, оно роморење, канда стеновит свод тужи за својим несталим господаром. То је купатило било пре триста година својина Соколовић-паше, пашин „амам", где се буле купале. Да устане, да види, како се потомци некадање турске раје сада у њему рахате. Кнезу је свега доста, диже се, иде да се облачи. Фрања му помаже, да не склизне. Кнез се облачи, напипава овењачу, добро је, напупчено је, пипа у чизми, и ту је у реду, па лагано обазриво чизму навлачи, да што не испадне. Већ је обучен. —- Хајд, Фрањо, напоље. Кад изиђу, напољу свеж.зрак, кнез канда се лакше осећа. Огладнио је. Оду опет у меану, где су и пре били и доручају. — Фрањо брате, ти знаш, где је овде српска црква?

— Како не бих знао, колико сам пута био у њој, чуо сам и липу придику говорити нашки. Дигну се, Фрања кнеза води српској цркви, близу је. Кад пред цркву дођу, кнез стане, гледи, па опет с бока даље и промера је, колика је велика, дугачка и широка. Баш у исти мах зазвоне у сва звона, неко је умро. Кнезу се звона допадају као и црква, волео би, да су у селу његовом така, премда примети, да је и у њих тако велика црква. Уђу у порту, кнез гледа на мермерне плоче узидане, споменике умрлих. Кнез разглеђује на све стране, види усред порте калдрмисану стазу из средине до стране женске цркве, и то калдрмисану поломљеним мермером од споменутих споменика. Чуди се, како деца и унуци покојника то допуштају, он у својем селу кад је био кнез, тако што не би допустио. Црквењак види страног, јави му се лепо, понуди га, да му отвори цркву и кнез то прими. Црквењак донесе кључеве и огвори. Кнез разгледа, све му се допада, особито слике. Стане пред икону св. Николе, прекрсти се и пољуби, извади из „шлајбока" сребрну форинтачу и метне у тас. Кад изиђу, кнез још једаред погледа на цркву, па онда даље. До цркве одмах продају красне рибе, баш тако је, као што му је Зарија азао. — Да красне рибе, брате, да ми је кући послати, па још те сечене. — Можеш данас и овде јести, колико хоћеш, петак је. Оду на ручак. Разговарају се. — Како ти се допада, брате, у купатилу? — Знаш, Фрањо, на просто да ти кажем, и допада ми се, и не допада ми се. Купатило је тако велико, лепо, да таково што пре тога ни не номишљах, но изгледа ми као вашар, ту мора бити свакојаких. — Та јест, пријатељу, коме може бити, тај узме мало купатило за се, а тог има доста ту. — Шта се плаћа?" — За једаред триест-четрбст новчића, па још има скупљих. — Хоћу оно по триест новчића, знаш, тамо ћеш ме водити. — Е добро, сутра можеш одмах почети. Обаве ручак, устану и оду се шетати. Фрања