Stražilovo

435

СТРАЖИЛОВО. БР. 14.

436

У сну гледам тужну слику моје драге, заклопљене очи, оне сјајне, благе. Прекрштене руке, руке обадвије, на уснама бледим осмејак се вије. Еад се из сна тргох, срде ми се стеже, ... ружица ми моја увенула беше. Иоследњи јој уздах дрну збори тајну : — анђ'о ноћас драгу однесе ти бајну. Тиха беше нојца, месечина пала на шарено цвеће, на га обасјала. Са цветка на цветак лета славуј мали, па он тражи ружу. што му узабрали ! И моја се мис'о за славујем краде, па но цвећу тражи драгану, — без наде!

С'р. Карловци.

Кад је поноћ сјајна раширила крила, над гробом се њеним мисао ми вила. Крстић јој малени месече целива, раскомадан пољуб у сребро с' прелива. А по сребру круже божанствене руже, руменим уснама да пољуб окруже. Сјајани се пољуб дотакао храма, у ком драга моја сања вечно сама. И гроб се отвара, и диже се бледо, ватреним пољубом нробуђено чедо. Ледени јој осмех мрзне с' на уснама, у погледу њеном вечита је тама. Суморним погледом, сухим прстом пружа на прозоре моје, где је њена ружа.

Ох, ие ишти драга цвета увелога, .. . последњи ти дарак сунце ј' жића мога !

Мидутин Трбић

ДОКДЕ ЋЕ НАС СУНЦЕ ГРИЈАТИ.

1. Сунце је за нас важније него ишто на свету. Да нема сунца, не би било земље, не би било ничега на њој па ни нас. Човек и земља прирасли су једно за друго. Зато кад кажемо ми, разумемо и себе и земљу нашу, а кад рекнемо земља, узимамо и земљу и себе на њој. У истини у кемијском погледу и нема разлике између човека и земље. Земља јеси и у земљу полазиш — чујемо толико пута. Земља прима од сунца топлоте и светлости. И једно и друго од асне је и земљи и свему на њој. Вез топлоте и светлости сунчеве нема ничега.

Знамо, да нас сунце грије и да нам светли; знамо, да нам је на наше добро све то. Колико и колико путова имаде, да се о том уверимо! И доиста се уверавамо. Али не знамо, шта више, и не разбирамо много, откуд сунцу оног, чега нами даје. Откуд супцу топлоте и светлости. Треба нам топлоте и примамо је од сунца. Имамо је. Добро нам је па ћутимо. Ал да којом несрећом пе добијамо, како би се умели тужити и јадати. Нешто нам је сасвим обично, што нас сунце, рецимо, само од своје воље грије и што нам светли. Необично би нам било, кад то не би бпвало. И