Stražilovo

441

Хелмхолц је прорачунао, колико се раавило топлоте у сунца, откако се из оне прве ретке прамагле почело скупљати, па док није дошло до данашње своје величине. Он је нашао, да се ту толико топлоте развило, са којом је сунце могло двадесет милиона година располагати и на све стране раздавати, а увек да је давало годишње толико топлоте, као што је Пуље нашао. Хелмжолц је ишао и даље те нашао: ако се сунце свуче само за десет-иљадити део свога промера, развиће се у њему толико топлоте, да ће ју моћи две иљаде година издавати и то сваке године толико, као што данае издаје по рачуну Пуљетову. Иа Хелмхолц је још рачунао. Хтео је прорачунати, докле ће моћи сунце давати топлоте, док се не свуче да буде густо, као данас што је земља густа. По њему би се морало читаво сунце скупити за четвртину своју и тиме би добило топлоте, са којом би се могло разметати на седамнаест милиона година. Земљи тада не би било живота. Бар не у данашњем облику и са данашњим живим створовима на њој. По овој теорији накнађава се топлота тиме, што се сунце свлачи и згушњава. Многи и многи физичари па и астрономи усвајају ову теорију. И ипак не могу да буду на чисто са тим, што геолозима не иде у рачун, а то је, да је сунчаном систему само двадесет милиона година. По њихову мишљењу има сунцу више година. Ова Хелмхолцбва теорија даје земљи века још седамнаест милиона година. По томе би наша земља била данас у својим најлеишим годинама, у најпунијој снази својој. Половицу свог чемерног живота превалила је и приближује се гробу. Но да мало изближе видимо, како је са ириговором геолога. Рекли смо: да је сунце годишње издавало толико топлоте, као што сад издаје, било би му двадесет милиона година. Но стоји-ли то тако баш? И данас се не слажу научењаци у том, колико даје сунце топлоте. Рачуни им се не подударају. А ко би могао прорачунати тачно или бар доста тачно, како је издавало сунце топлоте у младо доба своје, у прве дане свог живота? г 1овек што млађи пунији је топлоте. У детета је виша температура него у човека. И сунце'је морало топлије бити у почетку ал зато ипак није морало више топлоте издавати из себе. ПТта више, биће, да је куд-и-камо мање из-

давало. По томе би сунцу било данас више него двадесет милиоиа година. Међутим, не можемо знати, колико је сунце тонлоте издавало, иа не можемо тако ни дознати, откад издаје ту топлоту и земљи и свима другима млађима својима. 5. У опште свака ипотеза боља је и потпунија, рецимо. и тачнија, кад се њоме тумачити може што више појава, који у њен круг долазе. Реч је о сунцу. Зато свака ипотеза о томе, како се накнади сунцу издана топлота, мора моћи протумачити и то, какво је сунце: да-ли чврсто, течно или ваздушно тело. Први назор о томе, био је Хершелов а потпомагао га и Араго. Они су држали, да је у сунца тавна кугла као нека језгра а око ње је у около свуд ваздушна атмосфера. У овој атмосфери су два слоја: спољашњи је јако светао и зове се фотосфера, а онај слој испод њега или слабо сам по себи светли или баш и не светли, него је светао отуд, што га осветли фотосфера. По овој ипотези не да се ни мало нротумачити, зашто сунце издаје топлоте. Шта више, оно би морало откуд добијати, да може светлити. Своју топлоту са површине мора сунце по физикалним законима давати хладној језгри. 'Гиме би се споља хладило па и тавнило. Ова ипотеза није се могла одржати. Тумачиле се њоме истина сунчане пеге али се није слагала, нити се може слагати, са законима физикалним па ни са геологијом. На њено место дошла је нова, коју је основао Кирхоф а Целнер ју бранио. На место тавне и чврсте језгре вели Кирхоф, да мора доћи течна усијана маса. И на место оног тавнијег слоја, Хершелова , долази иста маса. Око ове усијане масе шири се надалеко атмосфера из самих усијаних ваздушних тела. Кирхов је избацио чврсту језгру па увео течну. Еао што је он урадио са Хершеловом језгром тако су други са његовом. Са течне језгЈзе прешли су други научењаци на ваздушну и доказивали, да ниједно светло небесно тело не може бити у средини својој течно него ваздушно. Та ваздушна тела или су гасови или паре. Љкијер иде и даље, па узима, да су ваздушиа тела посред сунца или у опште посред светлих небесних тела, у неком четвртом, још друкчијем стању. Таког „ултра-ваздушног" стања нема на земљи. По њему се посред тих тела разишла једна једина праматерија. Нема ту разних кемијских елемената. Ако усвојимо мњење, да је сунце из ваздушних тела, можемо и смемо узети, да тако супце може