Stražilovo

491

ОТРАЖИЛОВО. БР. 1П.

492

нео онај Јеврејин, који је Драгињу видео у оном селу, где је ручала, пре него што је дошла у Кленак. Чим је дошао у Нови Сад, чуо је за најновији шкандал и одмах се сетио, да је Драгињу видио са Дражићем. Са неким сажаљењем у лицу, али са радошћу у срцу причао је сваком, који је само хтео, да нешто сазна, и сад је био његов дућан пун муштерија, и то великом већином пун ерпских муштерија. Он је употребио ту ванредну прилику, говорио је оно, што је знао и што није, те је тако правио најбољи „кшефт". Влајковић је до душе дознао од Машића, шта Јеврејин говори, али се није ни обзирао. Само је мануо руком; али како му је било, знао је најбоље сам. После неког времена легла је ствар и сама, и тек по који пут избила је на површину, кад је шкандалозан свет захтевао још већег шкандала да чује. Хтео је да дозна све до најмање ситнице, па да се тек онда радује. .. Међу тим је Влајковићка толико успела код мужа, да јој је овај допустио, да иде у Земун. Како је било старој госпођи, кад је ступила на обалу земунску и пред собом видела своју кћер, која је клечала, а ништа није говорила. Заплакала се и онда је раширила руке, у које је Драгиња са неисказаним радосним ускликом улетила. Дуго су биле тако у загрљају, дуго. На послетку је Влајковићка коракнула корак натраг и својој кћери у очи погледала. — Могу ти мајко још погледати у очи! рече Драгиња мирним гласом. Преко Влајковићкиног лица спустише се две крупне сузе, она по ново рашири руке и загрли своје дете, сада у највећој срећи, јер се нада њена обистинила. XII. — Како разумем догађај са Влајковићевом Драгињом? То желите од мене да дознате? запитаће Милић Љубицу, кад су опет били заједно у Љубичиној соби. — Да, и ма да сам и сама већ до сад себи одговарала на то питање, опет нисам ни једним одговором задовољна, рече Љубица. — Ви сте ми, госпођице, још пре више недеља саоиштили — знате онда, кад је изашла прва критика на Машићеве „Мученике" и на Дражићеву игру — како сте приметили, да се Драгиња с неком ватром заузела за Дражића, и да сте из тог заузимања извели, да је Драгиња заљубљена у нашег глумца. Је ли тако? — Тако је, одговори Љубица, па још пре кратког времена упозорила сам вас па то, како се Дра-

жић ревносно шета пред Драгињиним прозорима. Али ви на то нисте полагали ништа. — А шта да полажем на обичну „фенстерпроменаду", насмеши се Милић. Та без тога нема живота. — Верујем, да је тако, примети Љубица. Али сад ћу вам још нешто да кажем. Сећате ли се забаве код Радићевих? — А које? запита Милић. — Кад је оно Дражић декламовао Лазиног „Минадира". — Сад се сећам. — Е, том су се приликом, бар тог вечера оно двоје споразумели. — То јест, домете Милић, они су се ваљда тек зближили, разумели и, као што то обично бива, заволели. — Да, тако сам хтела рећи. Али то није све. На Градићевом салашу, кад смо глумцима у почаст дали забаву, дошло је до потнуног споразума. Ја бар тако слутим, јер нити сам што видела, нити чула. Мени се само чинило, да су они негде заједно, кад их није било у друштву, те сам и задржавала остале, да не иду по башти, да их не наћу случајно — знате, зли језици! — Е, кад је тако, шта вам онда могу рећи о о том догађају; та ви сте боље извештени, него ја, по томе имате и чистији поглед у целу ствар. Ја толико слутим, да је отпор родитеља њених навео њу, да. ускочи за Дражнћем. Дабоме, да нисам држао, да је девојка у стању била то учинити; у осталом нисам је честито ни познавао. — Мени је само то неправо, што цела варош говори о њој као о каквој изгубљеници, а то није право. — Рецимо, да је генијално дело, примети Милић, а према таквом је обичан свет врло дурљиво расположен и све ће човеку опростити нре, само не ако изађе из њиховог филистарског колосека. Што год пак већма излази из тог колосека, тим му је мање наклоњен, јер га обично не разуме. Наравно, да ће му онда подметати свашта, а понајвише оно, што није у ствари. Љубица као да није била тим одговором сасвим задовољна, јер није рекла ни речи на Милићев говор. — Очекивала сам друкчији одговор, рече на послетку. — А какав, одговори Милић, та девојка ме не занима, а што је одбегла, то је чинила за цело по својој вољи и из љубави према јунаку и љубавнику на даскама. Да га није волела, не би то учинила. Али да богме, женски свет тражи и у нај-