Stražilovo

СТРАЖИ10В0

т ii

•абаву 5 воуку : УРЕђУЈЕ ЈОБАН ГРЧИћ.

БРОЈ 19.

У НОВОМ САДУ 9. МАЈА 1885,

ГОД. I.

МОМЕ ОДЛЕТЕЛОМ СОКОЛУ.

Р ОД 1уче добих писмо, — ох, кобни су гласи, Узбуркали груди крвави таласи, Сии ми лежи болан, без наде, без јава, На подглавку меком клонула му глава, Можда ће ми сунде за навека заћи Драгомире, сине, дал' ћу т' жива наћи? Кочијашу, терај, сунцу мојих дана! Шибај, шибај журно два коњица врана, Моја мис'о брже, него они, лети: Хоће ли ми чедо болест преболети ? Можда ће ми сунце за навека заћи! Драгомире, сине, дал' ћу т' жива наћи? Облаци се купе, ситна киша бије, Ал' ниједна капља на ме пала није, Да угаси огањ у сред срца жива, Од мога ме чеда дели магла сива, Још у ону дбљу ваља брзо саћи Драгомире, сине, дал' ћу т' жива наћи? Веограда ево, кроз маглу га гледим, Па у срцу зебем, задршћем, побледим ! Само два. три крока, па ево ме туди, "Да оросим сузом слабачке ти груди! Да л' на сусрет идем радости ил' даћи? Драгомире, сине, дал' ћу т' жива наћи? Ево крова, куће, ево плота стара, Ту жалосна мајка чедо разговара; —

ЉУБИНКА*) Дотакох се браве, мозак ми се мути, Ослушкујем, дал' ћу врисак какав чути? Ал' унутри веје свечана тишина, Над постељом меком боланог ми сина. Гле, I а ли је ово моје чедо мило, Што је дивне очи тихо заклопило ? На чеоце бледо црна самрт слази, Ледено му лице, ледени образи! . . . Ој, отвори очи животе и снаго, Драгомире, сине, наше чедо драго !.. . Трепавица с' диже, бол га тешки свлад'о. Угашене очи, — угашепа надо! Гледа оца, мајку, — задњи уздах таје, Ал' нас сунце јарко више не познаје!. .. Ој, не гледај тако, увенута грано, Драгомире, чедо, наша слатка рано!. . . Склопише се очи, оне очи дивне, На уснама трепте речи жалостивне!.. Само тихо, тихо, нек нам чедо снива, Чеоце му бледо анђелак целива .. Не видите светлост божанскога плама Како тихо лебди на бледим уснама?

Не, у јаву црну ја гледати нећу Моме чеду брже воштаницу свећу! Авај чедо драго, срце срца мога, Гледни тужну мајку, гледни оца твога.

*') Драгог нашег пријатеља и с.арадника нашем листу, песника лепих „Жалиља," задесио је пре неколико дана страшан удар. Мило му чедо, синчића Драгомира оте немилостива смрт из наручја родитељског. Брижни родитељи хтедоше спасти драго дете од гушобоље, која у њиховим крајевима влада, па га мати одведе у Београд, али суђено би, да добре родитеље не мимоиђе зао удес, Запаљењу мозга подлеже нејаки створ у шестој годинини млађаног свог века. Ако таквој рани има мелема, то држимо, да ће честитом пријатељу нашем одланути нешто и олакшати му сињи терет уверење, да ће бујним овим откуцајем уцвељеног срца, којим се прашта са „одлетелим својим соколом," ганути сваког читаоца на искрено сажаљење и саучешће. Нека буде уверен, да ће му се бол разумети, па не би ли и у томе нашао бар и најмање утехе. У.