Stražilovo

675

ОТРАЖИЛОВО. БР. 22.

676

— Па није онај ни сад лепши а није овај ни сад ружнији, сама си га мало час хвалила, како је здрав па стасит па како су му лепе очи. — Шта имам од његових очију! Зар тако брзо прецвета цвет, зар тако брзо опаде лишће и остадоше само бодље на дрвету ружином? 0 појезијо, како си кратковека! — Па ако ти њега можеш да прегореш, ако теби не треба тај муж, треба детету отац. Шта ћеш с дететом, реци ми, молим те? Погледај га, зар већ тако слабо и нејако да остане без оца, па без божије воље; какво ти је то срце; али ако срца немаш, каква ти је памет? Та тај други неће узети туђе дете, а ако га и узме, тешко и детету и теби, та он му никад отац не може бити а очух му није. Очух је најмрскије име, али то је горе од очуха. Ко је још носио коби, да рани голупче! Да није детета, онда се раскидајте; али де би ви раскидали анђелче божије! Та знаш ли, да ту свезу у детету вашем, док је год оно у животу, никад раскинути не можете, па и гроб његов заједно вас веже; у томе детету вас сте двоје уједињени, то је оно, што аиостол каже: и биће двоје тело једно, тако од двога једно тело, једна душа постаје. Бог вас је дакле везао, та је веза јача него све мараме при венчању, а што је Бог везао, човек нек благосиља а не да раскида. Ниси, истина, по закону нашем венчана; ја немам права да те гоним, да живиш с њим, али те могу световати: знај дакле, да ћеш код тог другога увек имати прекора због Филипа, пресешће ти сваки залогај, дотешчаће ти свила и кадифа. — Како буде — рече она и слеже рамени Одвраћао сам је мало час разлозима појезије, сад потегох разлоге филозофије; али код таког света, као што је појезија кратковека, тако је филозофија краткорука. Са речма не можеш се дотаћи ни срца ни разума њена. Крава кад види бољу пашу, само је са хајкачом можеш натраг вратити. У том дође и Филип. Понових све пред њиме; али не помаже. Што зауми, не одуми. — Добро, а чије ће бити дете? питам ја. — Ето, на част му, вели мати, па пружа руком на Филипа а окренула се од њега. — На част теби, враћа јој отац детињ. — Станите, сад ћу ја пресудити, рекох им ја. Сетих се маневра, шго је једном свештенику у такој прилици изашао врло лепо за руком, а то је овако било. Дођу муж и жена попи, да се раставе. Има-

ли су само једно дете, па, као овде, исто једно другом намећу. Попа се домисли нечем па ће им рећи: — Треба по правди да се разделите, да буде мира, а по правди не можете се сада разделити, јер имате само једно дете а вас је двоје. Није право, да отац добије дете, а мати да га нема, а није право, да мати добије дете а отац да га нема, него да откуд имате двоје деце па једном једно, другом друго и мир до Бога. Овако дете се не може пресећи по поле, а и кад би се могло, ко би га пресекао акуратно. Нико не би смео. Било би исго као што је било са оним талијанским Чивутом, коме је продао неки великаш једну фунту меса свог, па кад је Чивут судом тражио свој пазар, а судија му је дао нож у руке па рекао: Ти си купио фунту меса, ни више ни мање сад сеци, али ако одсечеш више или мање од фунте, онда си убица а за убиство се веша, и Чивут није смео да сече месо па му пропадоше новци. Причекајте дакле, вели им попа, још које време, стегните срце своје, па се сложите ма силом, па кад вам се још једно дете нађе, вн се онда лепо као честита браћа (а неваљали муж и жена, то је само у себи помислио) поделите. Парничари пристану на то. Прође од то доба година дана и попа сретне човека па га пига: — Шта је, хоће ли бити деобе? — Сад опет нема ништа од тога, оче, родила је близанце. После две године пита опет попа а муж одговара: — Јесте, родило нам се још једно, али је друго умрло, није опет с паром. И тако се то двоје и не раставише. Да је после и било с паром, опет се не би били растали. Са сваким дететом све су јаче једно за друго везивани. Ретки су заиста случајеви, да жена с децом оставља мужа. За мојих девет година поповања само је једна оставила мужа са седморо деце и отишла у битанге али то није била жена, то није био скот, то је горе од скота. Љубав према деци и време дотерају све у ред. На ту љубав апеловао сам и ја; али сам вапио у пустињи. Младе младе срце, па већ тако празно! Кад то није помогло, покушао сам као тај попа горе са мајсторијом по његовом рецепту, а уздао сам се у безазлену простоту млада света; али нема ти ту, брате, ни трага безазлености. — Немојте се делити, кажем им ја, сада