Stražilovo

899

у новије доба од стране државе оснивају у јужној Угарској средњи заводи са маџарским наставним језиком, а уз мал' не потпуно игноровање језика дотичних места и крајева. Такве заводе имамо у гимназијама у Бечкереку, Сомбору, Кикинди, Панчеву и Белој-Цркви. Нема сумње, да су учитељске снаге у тим заводима потпуно дорасле за свој позив и да савесно одговарају својим дужностима. Кад би до њих сгајало, уверени смо, да би успех био свуд најсјајнији. То се донекле и види у онима од њих, у којима се налази повећи број ученика маџарске народности. Али где превлађују не маџарске народности, ту успех заостаје далеко иза онога, што се очекивати може. Мислимо да се не варамо, кад кажемо, да је сав узрок томе организација тих завода на погрешном основу, ком је однарођавање главно,. а права потреба државе и корист цивилизације узгредно. Такве заводе не може наш народ друкчије сматрати него као туђе школе, а по раду се њихову јасно види, да су они и нашој деци туђа мајка. На те и такве мисли дођосмо читајући овогодишњи програм панчевачке реалне гимназије.*) Програм је изврсно уређен, тако да упознаје читаоца исцрпљиво са стањем завода. Заиста је вредно, да и са наше сгране коју о истом проговоримо. Кад бисмо непрестано преко тога копрену бацали и ћутали, онда би то значило, одрицати себе и — као што Крашевски вели — „доводити у заблуду оне, који владају и дозвољавати им, да олакше узимају оне, који не знају сами да се почитују." Панчевачка реална гимназија је насљедник велике реалке, која је постојала за доба граничарске владе у истоме месту. Она има осам разреда, од којих су четири нижа била ове године уређена као и гимназија, а четири виша као реалка. До године ће и пети разред добити гимназијално уређење, тако да ће кроз три године бити у Панчеву потпуна гимназија. Већину становништва у Панчеву и околини сачињавају Срби, а за њима долазе Немци и Румуњи. Маџара тамо — сем Чангова из најновијега доба — управо ни нема. ђаци, који долазе у школу, не знају на просто маџарски, да би могли у том језику науке да слушају. Ипак је у панчевачкој реалној гимназији наставни језик — „изузев један-два (?) разре-

*) А рапс80Уа1 таЈЈуаг ]ига1у1 аИагш геа1-§утпа8тт ег^езИбје аг 188 Ј / 6 4ап6угб1. Кб2и41;е821 Тог4а1 Сгуог§;у. Рапсзоуап. 1865.

да" — искључиво маџарски и налазимо да је са свим наравно, што то, као што се помиње у званичном извештају (с. 58.), проузрокује доста тешкоћа. Али у нашем министарсву просвете не сматрају се још никако те тешкоће за несавладиве и врховни управитељ упућује сваком приликом професоре на што енергичније употребљавање (егеГуезеТзћ кегеМв с. 61.) маџарског језика. Панчевачка реална гимназија је ваљда једина средња школа у Угарској, у које се наставном плану не помиње веронаука. Како у именику учитељског особља налазимо и вероучитеље разних вероисповести, то не можемо себи друкчије да разјаснимо, него да се тамо сматра веронаука као инфериоран предмет, који не вреди помињати међу другим насгавним предметима. Можда имају право они, који кажу, да је то запостављање религије јамачно с тога, што је највише ученика православне вере, јер иначе знамо, да се високо цени у нашој држави религиозно образовање. Ни вршачка консисторија као да не налази зазорнога у том неглиговању! Али српски се језик тек ваљда учи у школи? Заиста се учи, па и у самом наставном плану се наводи, шта се учи. Предавач тога предмета може имати иначе сва лепа својства, али ће ваљда и сам признати, да нема спреме за предавање српског језика у вишем заводу. Истога поставља министарство од год до год, а за ову га је годину изреком обвезало, да се „при предавању српско-хрватског (§1С!-) језика има служити маџарским наставним језиком" (с. 55.) Не види ли се у тој наредби грозно титрање и са српским језиком и са дидактиком ? Чисто је тешко и веровати, да има у нашем веку и једне школске власти, која би могла да нареди учење матерњег језика на основу туђег језика, који ученици једва и да знају. Али у панчевачкој реалној гимназији може се наћи и тај педагошки апсурдум! Велимо матерњег језика, јер српски је језик обавезан само за Србе ученике, али управо ни за све Србе, него само за оне у вишим разредима. Срби ученици у првом, другом и трећем разреду не добијају никакву наставу из српског језика. Није ли то можда с тога, што се држи, да ће за три године моћи ученици да забораве свој језик, па ће онда бити оправдано, да у четвртом разреду па све до краја уче опет оно исто, што су некад учили у основној школи? Бар наставни план за српски