Stražilovo

1011

СТРАЖИЛОВО. БР. 32.

1012

по народним зборовима с побожношћу и с одушевљењем. А та слава, то отимање маха песме му у народу, беше заиста заслужена. „Плач Јеремије" (у Лондону 1847.) за тим „Библијске мелодије" (у Лавову 1851.) пајвернија су подражавања старојеврејског духа у модерном руху, у којима беху чудновато спојени дивља страст, страховити јаук и оданост. Али баш најдивнији одломци са својим притајаним жаром и збијеним мислима не могу се никако превести, јер губе све од големог полета свог. Утисак те песме на пољски народ био је елементаран а с песмом заједно би и песник најсјајније одликован. Варош Лавов даде му једно добро своје под закуп а под условима, који су слични награди народној; кћи старог и славног племена, грофиња Каморовска, пошла је за њега. Тада се с песником деси нечувени душевни преврат. У пуној млађаној снази умори се он, песнички му изнор усане и оно мало, што је по кад кад издавао на свет, беше тако, да је боље, да се и прећути. Тужно чуђење пријатеља и поштовача његових огорчило га је, живот му постаде теретан, са женом се развеичао — и данас је највећи пољски песник међу живима усамљен и мргодан, у 62. години изгорели вулкан, пуста рушевина. Песник, ког су поштовачи неко време сравњивали'с Ујејс-ким, је Теофил ЛенартовнЛ (рођ. 1822. у Варшави). Од малена се борио с невољом; али гвоздени труд његов накнадио је оно, што је у младости пропустио, он се изобразио сам и набавио је себи независан ако и скроман положај у Италији, камо се год. 1854 преселио. Први његови нокушаји нису наишли на одзив и тек у Италији, пун тежње за својим иољским шумама и за звуком народа свог, наишао је на прави глас, који је на брзо у домовиии му нашао своје признање: живот у колеби, у шуми, по сплаовима Висле а све провејано побожношћу и мирисавим народним бајкама. „Пољска земља", „Мале гусле", ..Усхит и богородица", „Рацловићска битка", „Одјек са Висле„Јагода масовске шуме" и др. мн. беху у том правцу и неко време, кад су великани умрли, Ујејски ућутао и Вићентије Пол се преживео, беше му слава велика али и прелазна. Славили су га као правог народног песника а сад — песник још живи — нанустили су га и најодушевљенији поштовачи његови. У песмама његовим много је што је лепо, али је то све без меса и крви, све је идеализирано, нежио, млако, шећерно и од народне песме врло удаљено. Његови производи имају само светлости али немају сенке, те нису ни пластички ни истинити. То се види особито у песмама, где описује битку; ништа снажног, ништа једрог. Двана-

ест година има, како је ућутао и он, зловољан, у раздору са светом и са животом, тражећи у вајарству утехе. У Италији нак наишао је на признање; многе песме његове преведене су на талијански. Мичислав Рамановски и Карло Ђжазовски су после красног почетка умукли такође; први у рату 1863. а други на свом добру у Малој Азији. Међу онима, који заиста теже и раде, који се боре против нове струје и од којих се још боље што може очекивати, заузима Адам Асник (књижевно име: Ел — и; рођ. 1838. у Калишу) прво место. Песме његове не понесу собом душу читаочеву, не јуришају небо с питањима о нерешеним загонеткама, ие ускомешају дубине душевног живота. Асник пева што му годи а што се тиче спољашњег облика, прави је уметник. Он се измирио са садашњошћу, он је спевао све, и то чисто и лепо, разумно и јасно али не полетом, који осваја. У последње доба одао се драми, а то поље није за њега. Поред Асника је најзнаменитији лирик Леонард Савински (рођ. 1831. у Подолији), вођа варшавске песничке школе, против ког су највећма насртали , трезвени" и „позитивисте". Савински је у својим песмама више мутан, и тек по кад кад севне која мисао кроз њих. У облику су му песме час потпуне час пак забатаљене. Противан је свему, што је донео овај век, духу, тежњи, социјалној му згради; ои је јогунасти песимиста, који би човечанству да препише друге путеве, којима је мета у магловитој неизвесности. Ипак занесе по кад кад. И као што је он своје доба неправедно осудио, тако је с њиме поступила критика па и публика. Повод тој осуди лежи можда у том, што није, као год и Славацки, сву невољу и сав јад своје отаџбине приписао само страној владавини, већ је и својим земљацима многу истину казао у очи. Али што се онростило великану Славацком, није Савинском, и после првине му „Из даивота", која се на брзо распространила, није више нико хтео да зна за лепоте и истине у другим му делима, у „Сатири", „Одломку", „Украјини" и „Грофу Јарошу". Око Савинског се групирали многи песници, који су већином погрешке му присвојили не имајући врлине његове. Све те песнике је критика немилостиво мрцварила и њихове производе „шпитаљском лириком" назвала. Међ те песнике спада Ђотумил Асаис. који је ипак лепо што створио, као „Суламку", „Валхалу" и др. За тим Ардон (књ. име за Владислава Шанзера ), који је, натеран од критике, спевао невоље и труде бедних и сиротих, спевао борбу за опстанак, и рад као највећег утешитеља хвалио. Међ т. зв. „плачне" лирике спадају Мирон (књ. име за Александра Мишоа ) и Флоријан (књ.