Stražilovo
999
СТРАЖИЛОВО. ВР. 32.
1000
Панта скоро нехотице ошине коње, и док ови касаше, дотле се на коли ћутало. Тако стигоше до „звезде", што ће за т—ђана толико рећи, као да је већ и код куће, јер одавде си за добро четврт сахата у Т. — „Звезда" је крчма на друму, крај које ретко која кола прођу, а да не стану пред њом. Ни Панти се не може на ино. Ст, оха!... Хајде, синовче, да попијемо чашу вина. Јефту није требало двапут звати. Кад су већ сели у крчму, па једну и другу чашу испили, онда ће Панта опет запитати Јефту: — Па ти хоћеш дакле да будеш наш учитељ? — Та ако се допаднем вашем попу, онда ћу и бити. — Ал ако се људма и грку Спири не допаднеш? — Каквом грку? — Па нашем грку Спири .... Хее, мој синовче, чекај, док те тај стане езамилирати! Јефта се баци у бригу. Није знао, да чо век мора и пред грцима испит полагати, ако хоће где да буде учитељ. — Тако је то богме, мој синовче. Није то доста, само попу се допасти. — Е, па знаш шта, чича. — досети се Јефта. — Ето видиш, ти сад већ познајеш мене, па ћеш ме одвести вашем грку Спири, и
казаћеш му, да би ја баш добар био вама за учитеља. Шта велиш? — Та то могу, јер ето — хвала богу ја те сад већ познајем. Само шта ће грк Спира рећи ? — То је већ моја брига — одговори Јефта поуздано, мислећи, да је сад већ пут и онамо утрвен, само кад је нашао, ко ће га и грку Спири препоручити. — Е, па добро здравље, синовче! А већ што се мене тиче, — Панта Рибарев је увек био човек на свом месгу. — Живио, чича Панто! — Хеј, крчмару! Дед још једну донеси! Једну по једну, па их је ту и вече стигло. Панта Рибарев се већ накренио на једну страну, а Јефта на другу, па час пљуцкају, час опет климкају главом над столом. На послетку дође крчмарица, па продрма Панту за раме. — Хеј, чича Панто! Та ти си и заборавио, да си прекјуче жену сахранио. Шго не идеш кући? Ено ти коњи већ до колена ископали јаме пред механом. Панта дође мало к себи, плати вино, па се које како, и он и Јефта попну на кола, а коњи су већ и сами знали пут до куће. То је највећа срећа за пијаног човека, КаД јб Н& КОЛИ. (Наставиће се.)
СЕОСКИ СУД.*) ПРИ 110ВЕТКА И. ПАТАПЕНЕА.
I.
та ли све не напричаше! Чудеса! Ал ко би томе још веровао! Можеш веровати чему год хоћеш на свету, па ма шта било, ал како овом да верујеш! Ето рећи на пример ово: на врх звонаре Гусаковачке је звоно, велико звоно, тешко тридесет и четири и по пуда (знате, на свету има и већих звона, али у Гусаковци га већег није, и није никад ни било). Сад да ко дође, па да прича о том звону ево ово на пример: сишло се то звоно, па отишло у бирц, наручило полић ракије и још се мало уз то прихвагило. Кад би на пример и то чак ко приповедио, пре би се могло веровати, нег оном, што причају по селу. А где би то било? Двадесет година живели као једна душа. И венчали се у
један дан. Ево како и за што: покојни отац Аристарх остарио човек, изнемогао, па гледао себи да олакша. Скупи увек двоје, троје, а каткад бога ми и четверо сватова у један дан, па он то на брзу руку сврши. Он напред, свати за њим, обиђу неколико пута око стола, ђак и црквењак отпарају које „Исаије ликуј", па готов посао. За то су и набавили за Гусаковачку цркву по туцета јевтиних венаца. А молим вас само, која се црква још може похвалити, да има толико венаца! Сељаку попино венчање све једно: само кад је по закону. Ето, тако се и они венчали. Напред ишао Терентије Здибај са дивном невом Олењом, а за њим Андрија Кившенко са Параском. (То вам је дивота била,;, Ставна, прикладна, као вита јела. Те лепоте у царевини нема. Па тек оне дуге обрвице! А
*) Превод с руског. Оригинал је у „Веснику Европе" свесци за август 1884.