Stražilovo

1027

СТРАЖИЛОВО. БР. 33

1028

Жубор' песмо, жубори, К'о планинска река, Час си мирна, тихана, Час бесна и прека;

Жубор' даље од мора, Верна врелу своме, Доста ти је немира И у жићу моме! Вл. М. Јовановић

ПОН ИЛИЈА И ПРОТА ДРАГАЧ. ПРИПОВЕТКА И 3 Ж И В О Т А ЧЕСТЊЕЈШИХ.

НА11ИСАО МИЛАН АНДРИИ.

III.

рви дан, што је Јефти у Т. освануо, била је недеља. Тај ће дан дакле одлучити се, хоће ли Јефта бити т—ски учитељ, или не. Кад се пробудио, прво му је било отићи на бунар, да се напије воде, јер га је љуто морила жеђ. За тим се умије, обуче се, па пође по стајама, да тражи свога протектора, чича Панту, ал Панти још није било свануло. Он је још у велико сневао, не знам, да ли о проти, или о петорци ? А луд би и био, да рани. Он не мора појати; не жели бити учитељ у Т., а има три вредна сина, који раде, има две красне снахе, од којих млађа увек му приправи крчаг воде крај постеље, па баш агсо га жеђ и пробуди, он домаши крчаг, напије се, па се окрене на другу страну. Лако је њему зору одспављивати! Елем, док се Панта још прогезао у постељи, дотле се Јефта пустио кроз башгу у шљивик, па се онде спремао за јутрењу. На памет је одпојао „Хвалите имја господње," па онда „Возбраној," па Херувику, па што му је даље на ум пало. Јефта је нао и „гласове" све редом. У осталом, то није никакво чудо, јер сеоски кројачи имају особиту примљивост за црквено појање. Само га је једно пекло. Оно „зри" у типику, оно није могао ни како да утуби, као што треба; па ако је поп Илија случајно — што но реч — „строг типичар," онда тешко, да ће му се допасти. Па ту му је онда још и грк Спира, а сеоски грци су обичпо „типичари." Ал опет, — та једном од те двојице ваљ'да ће се допасти; само му онда остаје још то питање : шта би било пробитачније, -— попу Илији, или грку Спири да се допадне? Прота му је казао, да ће га паместити у

Т. за учитеља, само ако се оцу Илији допадне; а Панта Рибарев опет вели, да пред грк-Спиром мора најпре егзамен полагати. На послетку дође до тога резултага, да мора гледати, како ће се обојици допасти. У томе зазвони и на јутрењу, устане и Панта, па одведе свога госта у цркву. Јефта је знао, да му је место, као будућем учитељу, у певници, па се и упутио управо онамо, а глава, као да му је пуна зрикаваца. Једнако му ври у њој оно — „зри". У певници затече старога црквењака, печеног типичара, који ту сад и учитеља замењује. Јефта му се представи, као „совершени препаранд," а овај одмах књигу пред њега. Препаранди су у она времена у читавом протопијату проте Драгача беле вране били. Било је ћурчија, чизмара, кројача, колара, па и звонара, који се довидаше те среће, да буду народни мучитељи, хоћу рећи — учитељи. Није дакле никакво чудо, што је стари звонар т—ски са особитим решпектом понудио Јефгу да поји, кад је чуо, да је овај препаранд. А да му поштовање своје што јасније посведочи, казао му је у једно и обичај попин, показао му је на име, које се песме обично одпојају, а које се прескоче. Јефта од мах почне у себи гудити дотични глас, а стари звонар с места примети, да га није погодио, те се усуди, да га поправи. Јефта, смешкајући се, да за право звонару, па га још пријатељски замоли, да не одлази из певнице, него, да му на руци буде, и да му, бајаги, местпи обичај показује. Тако је и било. Одпочне се јутрења, и кад Јефта стаде појати, а бабе згледаше се најпре, па главу уз главу, стадоше шушкати, па се онда испеше на прсте, да виде тога непознатог певца, што тако умиљаго превија гласом, да све везе. Ал и јесте, хуља, лепо певао; а није се бадава ни дружио две године са препарандима у Сомбору, јер је научио правилно појати. Био