Stražilovo

1037

ОТРАЖИЛОВО. БР. 33.

1038

то врло чудан нос. Истина, био је са свим правидан, могло би се рећи да је леп, али само ако га гледаш кроз стакто што умањава, јер од обичног носа беше трипут већи. Остали делови на лицу гусаковачког писара: врат, очи, чело и подбрадак, беху на против врло малени, тако, да кад се разговараш с њиме и гледаш му у лице, чини ти се, да говориш с његовим носом, а када се замисли због које важне ствари, те стане да премишља о њој, чини вам се, да се мисли рађају у његовом носу. Звао се Назар Назаревић. Имао је и породицу, звала се Елпидифорова, али ни један Гусаковчанин није умео изговорити ту породицу ни до пола, за то су га и звали краће — Назар Носати. Сам Елпидифоров, кад се накреше (а то је код њега обично стање) звао се Назорејем. За то му је и црквени певац, његов пријатељ обично у шали говорио: „из Назарета може ли што добро бити?" Пред кућом седи Назар Назаровић, а до њега двоје деце и женица му. Цела се породица занимала треблењем пасуља. У то дође Андрија, назва им бога, па седе уз њих и стаде и он требити пасуљ, као да је баш за то и дошао. Женица Назара Назаровића стаде причати, чиме ваља најбоље фарбати јаја, да остане боја на њима. Тај предмет говора беше тако занимљив и важан, да се два часа о том водила реч. Андрија проклињао и жену и њен изуметак, али је опет за то -лепо и поштено требио пасуљ. Најпосле предмет говора беше тако свестрано претресен, да већ не остаде ништа, што би се још о том могло рећи. Андрија се већ надао, да ће се публика разићи и да ће он остати сам са писаром. — А како Терешка? Где је тај човек? Не да се видети ? запита га жена, која је добро знала, да о том не треба да пита баш Андрију. — Хм . . . како . . . живи! одговори невољно Андрија, па онда јасно и скоро срдито прозбори: — а шта га ја знам ? Као да сам ја његова дадиља. После тог кајинског одговора заћута жена, устаде, прибере кецељац са пасуљом па махнув главом, оде својим путем. Деца још остадоше ћутећи, али Андрија није ни гледао на њих. — Дошао сам ти Назаре Назарићу . . . послом, проговори да се једва чуло, Андрија. — А шта то? Дед' причај! рече Ешидифоров и окрену нос према Андрији. — Оно, боље би било у соби! Андрија указа главом на децу, а на носу Назара На-

зарића могло се опазити силно љубопитство, јер се ноздрве прилично рашириле. — Еј, децо! окрете се Елпидифоров к њима: — хајд кући! Хајд, хајд, време је већ. Није му се хтело да оставља свеж, предвечерњи ваздух и да иде у загушљиву собу. Деца се лењо подигоше и пођоше. — А шта то имаш да ми кажеш? дед говори! — Та ја . . . ја бих да тужим. Ето, за то сам дошао. — Да тужиш? А кога да тужиш? — Теребешку Здибаја!. . . Он још у речи, а писарево се лице измену. Тако се зачудио, да му по лицу изгледаше, е се сва Гусаковка зачудила. Очи и уста отворила се колико су год могла, тако да мал' не отеше носу главну улогу. Нос се диже и окрете се к небу, као да хтеде њега призвати за сведока људског непосгојанства, или, као да се хтеде сваки час винути са земље, где се така чуда догађају. — Но, да, на Теребешку Здибаја, понови Андрија: — Расуди и сам, Назаре Назарићу, свак' живи у селу зна, како сам ја с њиме лепо живео. Мислиш, нисам могао ни помислити, да ће ми што друго ван добра учинити. . . . А гле сада! Знаш ли ти моје назиме. Како да не знаш! Знаш ! Још откад си напопао: „поклони ми га, поклони! ..." Па баш то назиме. Ту Андрија на дугачко и на широко разложи целу ствар, а уз то се придржавао Параскиних речи. Говорио му је о несрећи, што је доживело назиме, о ускрсу без свињетине, о знаменитом гуску и разбијеном прозору и најпосле о рђавом гласу, до кога је дошао у селу са лагања Олењина. —- Па ти сад хоћеш да тужиш ? запита писар, не верујући својим ушима. — Да, и никако друкчије! А и како не бих! Пресуди и сам : унесрећи ми живинче, измлати гуска, разби прозор, а по селу ми бруји брука. — Тако, тако, то имаш ираво, Андрија Семенићу. На суд с њиме! рече са свим мирно Ечпидифоров. Али у маленим му очицама стаде прелетати мисао, која тек што севну у глави. — Него, ти ваљада знаш обичај ? . . . — Какав то обичај Назаре Назарићу? — Како какав!... Та . . . требало би поквасити. Без тога не иде. — Е, е, па што не. Хоћу, драге воље, од-