Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

ИСТ ЗА ЗАВАВУ, Н8» «1 УРЕђУЈЕ МИЛАН САЕИћ,

инвет

БРОЈ 34.

У НОЈВОМ С А Д У 22. АВГУСТА 1885.

ГОД. I.

ИЗ МЕЛОДИЈА.

ад тихим зраком месеца бледог Лазурног неба затрепти свод, И звезде сјајне трепетом благим Осветле плави небесни свод ; Еад све у миру почине своме Да крепи санком уморну груд, Тек сова само зашушти хуком Кроз поноћ мине, незнано куд; Тад нрошлост своју нризивам боно Негдашњих дана весели рај, И кроз мрак снова допире мени Сунашца мога угашен сјај. Пролазе редом часови мили Љубав и срећа ко духа два, С осмејком на ме крилима машу, Међ њима дивно надежда сја. И старе песме детињства драгог Надамном већ се разлеже глас, Ја видим моје долине миле И једне моме танахни стас!

Снужденом главом и сада стоји, Лист по лист кида цветића свог И сетним гледом изгледа дивна Са даљних страна драгана свог! А бледи месец тихо се краде Облачке лаке прелеће он, И сетно мамећ са срца јаде Жалосне песме хори се звон: „Прошлости збогом! Љубави, срећо, Вечности мрачној путујте ви! У мојој души станка вам нема; Надамном туга незнана бди! Где некад срећан с песмама дивним Гумених ружа извијах сплет, Суморан гледах како их ломи Јесени хладне несносни лет! Ах, све је прошло, бујица као Кад плавећ јурне у дивљи лет Пустоши њене тек трази стоје Где некад читав цветаше свет!" Драг. ,Т. Или.јк.

ПОН ИЛИЈА И НРОТА ДРАГАЧ. ПРИПОВЕТКА И 3 Ж И В О Т А ЧЕСТЊ Е Ј Ш И X. НАПИСАО МИЛАН АНДРИИ.

IV. ош није пукла зора, али ласте су већ ^Јпочеле цвркутати. Јефта још није испавао свој мамурлук, ал је љуто нажуљио ону страну, на коју га је Пера звонар спустио, те с тога се пре зоре пробудио. Почне пипати око себе, — сама слама. Али то не чини нигата, јер није првина, само да зна, где је? На послетку, за што и о томе да лупа главу ? Та кад је смркло, — мора и сванути, па ће онда видети, где је. Окрене се дакле на другу страну, па настави хркање, као да га је тек онда започео. Зидови су јасно одјекивали му хркање, све,

док није Пера звонар рупио у собу, те им хармонију пореметио. — Добро јутро, уч'тељу! Јефта скочи иза сна, као опарен; стане трти набуле очи, па онда погледи око себе, као да тражи тога учитеља, коме се Пера звонар јавља; те кад се уверио, да ту, осим њих двојице никог нема, и кад се слатко протеглио, — онда му се тек одазвао. — Иоздравио те попа, да дођеш на ручак *)

*) Има српскнх крајева, где је (на пр. у Барањи и око Будима) код нашег народа у јутру ручак, у подне ужина, а после подне иаузкина. — Доручак — мададобро ввечи — није ив народнога говора извађена, него је наместо „Фруштука" скројена реч, што држин, ирема наведеноме није било потребно.