Stražilovo

1129

ОТРАЖИЛОВО. БР. 36.

1130

Брате, води браћу собом, Собом твоме старом баби, Океану вечитом, Раширеним што рукама Чека нас, Што се, ах! бадава шире Да нас жељне загрле; Та нас ждере у пустињи Лаком песак; сунце с виса Крв нам сиса; а брежуљак У бару нас шири! Брате, Води браћу из равнице, Води браћу са брегова Собом баби своме сад! Ход'те сви! Сад тек буји Красније; цело племе Држи кнеза високо!

И у слави својој даљој Име даје земљама. а градови Ничу му под ногама. Незадржно бруји даље, И оставља сјајне куле, Мрамор-здања, све што створи Богатство му, за собом. Кедар-куће носи џин На плећима; широм лете Шумно му над главом свуд Тисућ застава кроз зрак, Славе му сведоци. Тако носи своју браћу, Своја блага, своју децу Родитељу, што их чека, Кличући на недра му.

С П Е Р (ИЗ ГЕТЕВЉЕВОГ „тЕНЕБМ сам баш прошао света, па опет морам раЈчунати мога оца у најчудније људе. Беше "илеменита срца и истинит; ума пространа, а смемо рећи и велика; беше строг на самога себе; у свима његовим намерама огледчла се нека неумитна доследност, у сваком нослу његовом непрекидно, правилно поступање. У колико се за то дакле дало с њиме добро живети и радити, у толико опет баш ради истога тога није се знао наћи у свету јер захтеваше од државе, од својих суседа. од деце и чељади, да се владају по тим законима, што их је он себи прописао. Најправеднију своју жељу претеривао је својом строгошћу и никад није могао доћи да ужива, јер се ништа није испунило онако, како га је он замислио. Б;ш и у онај мах, кад је зидао палату, градио врт, стекао велшш нов спахилук у најлепшем пределу, видео сам на њему да му збиљски тишти душу уверење, е га је судбина проклела, да ирегорева и трпи. Са светом владаше се веома достојанствено ; ако се шалио, показивао је само силу својега ума; не могаше поднети, да га ко куди и ја га видех само један пут у своме веку са свим као ван свести, што је чуо, да се с подсмехом говори о неком њ и говом послу. У истом том духу располагао је и својом децом и својим имањем. Најстарија ми брата образоваше за човека, који се имао надати великом богатству. Ја сам био опредељен за свештенство, а најмлађи ми брат за војника. Ја бејах живахан, огњевит, вредан, окретан, вешт сваком телесном нослу. Најмлађи као

А Т А. МЕ18ТЕК8 ЕЕНКЈАНКЕ".) да је више нагињао некој сањарији и тишини. наукама, музици и песништву. Тек ннкон тешке борбе^ тек ношто се са свим уверио, да је немогуће, попусти отац и то против своје воље, да се смемо мењати својим позивима, па ма да је видео, да смо обојица задовољени, опет му то није годило те увек увераваше, да то никако не иде на добро. Што је више старио, више се клонио од свега друштва. Најпоеле живљаше готово са свим сам. Само неки стари му пријатељ, што је служио под Немцима. за рата обудовио те са собом довео ћерку од својих десетак година, беше му од тада једини друг. Исти купи красно добарце у сусеству, похађаше оца преко недеље V утврђене дане и часове, а каткад вођаше уза се и своју ћерку. Никада није оцу моме у наточ, те се он после навикне на њ са свим и трпеше око себе само њега. По смрти очиној да како да осетисмо, е се старац наш за њ добро посгарао и да овај човек није у лудо провео своје време; ширио је своја добра; кћи му се могла надати лепоме миразу. Девојче дорасте и беше особита лепота; мој старији брат шалио се често са мном, као да је ја запрогим. Зато време проводио је брат Августин своје године у манастиру у најчуднијем стању; предао се са свим уживању у неком светом сањарењу, оним у пола душевним у пола физичким осећајима, што су га за мало дизали у треће небо, да гаодмахза тим сурвају у бездну немоћи и пуста јада. За очина живота не беше ни мислити на каку промену,