Stražilovo

1138

ОТРАЖИЛОВО. БР. 36

1134

казни само непосредним последицама. Ето погледајте око себе, па што је забрањено, што је проклето, пашће вам у очи. У тишини манастирској ка и у жагору светском хиљаду је дела освећених и штованих, на којима је клетва љена. На угодну беспослицу ка и на претерано напрезаље, на самовољу и изобиље ка и на нужду и оскудицу гледи жалосним оком; она позива умерености; истинити су сви њени одношаји а благо сва њена дејства. Ко је трпео као ја има права бити слободан. Сперата је моја; само ће ми је смрт отети. Како је могу узети ? Како ћу моћи бити сретан ? То вам је брига! Сада одмах идем њој, да се више с њоме не растанем. Хтеде лађи, да к њој пређе; ми га задржасмо и мољасмо, да не учини корака. који би могао

имати најужаснијих последица. Нека промисли, да није у слободном свету својих мисли и представа, него под уставом, што су му закони и одношаји примили снагу којег природног закона. Морасмо духовнику обећати да брата нећемо пуштати из очију, а из двора баш никако. Духовник оде и обећа, да ће за који дан опет доћи. Чему смо се надали, оно и стиже: разум је брата нашега укрепио; али срце му беше меко; стари утисци вере опет уживе, те га зачеше морити најужаснијом сумњом. Тако је провео два ужасна дана и две ноћи; духовник му опет притече; заман! Неспутани слободан разум праштао му је; његов осећај, његова вера, сви обични појмови прогласише га за злочинца. (Свршиће се.)

ХУМОР У ПОЕЗИЈИ 3-Ј. ЈОВАНОВИЋА. 'Ж (Наставак.) Уме шала бити смела, Зна имати и начела; Подиже се лака шала, И на висе од морала; Отуд сеје клице стварне, Без придике сухопарне. Шала хлади, шала греје, Разведри те и насмеје, Муку згњечи, бригу свали, Одмори те и разгали. Од ње беже хладне змије, Србин никад без ње није, Њом је до сад јаде скид'о, Њом је многе ране вид'о.

>ао сваки свестан човек, који добро зна, ; шта хоће и своја својства добро мери, пре него што се упушта на широко море јавности — тако је и Змај-Јован Јовановић јасно и опредељено исгакао своје намере и свој правац, кад је у „ЈХегитимационој карти" разложио, шта хоће. Он хоће да се шали а не да заједа и да се руга. И као год што је с генијалним полетом спевао својства и врлине песме у свој „Песми о песми", тако је исто спевао „Легитимациону карту", коју бисмо и „Песму о шали" могли назвати. У тој је песми тачно определио врсту свог хумора: шалу, дакле онај ведри хумор, који нагласисмо већ. Ти се мршти, наш мргуде Али смеј је баш за људе; Смејањем се људи ресе, Животиња не смеје се. Сове, вране, жабе, јарци, Коњи, воли и магарци Могу ласно смешни стати, Ал с' не знају насмејати.

Нека псује, ко би псово, Смејање је човеково. Смејање је право наше. Па како после вели: Где је шале, нема плача, Шала крепи, шала јача, Шала буди, шала спаја, Измирује, па осваја.

Није шала ни без бола .

Ох, ала је лако коментирати Змај-Јовановића! Та свака песма његова, тужна, озбиљна, љубавна, дечија и шаљива, утиче непосредно на читаоца. Свака песма његова нађе одмах свој сродни кутић у читаочевој души — е мислиш, проговорио је у твоје име, е мислиш, и сам би тако само могао рећи. Све је казао, што би казао и ти, па још и више, јер при читању његових песама наиђеш тек на струну у својој души, која је све дотле мировала, и тек онда одјекнула, кад је Змај погодио њу. Ти ниси ни знао, да је у теби та струна; али, гле! он је знао, отј је њу згодио и зата-