Stražilovo

1179

СТРАЖИЛОВО. БР. 37.

1180

„Увек љубим, ал порода немам!" Она мисли нико је не елуша. Слушала је Иванова мајка. Она иде свом бијелу двору, Па дозива свог сина Ивана: „Ој Иване, моје чедо драго ! „Јутрос ти је уранила љуба, „Уранила у зелену башчу, „Уранила да залива двеће. „Она иде од цвета до цвета, „Свакоме је цвету попевала, „Кад је дошла цвету рузмарину, „Рузмарину љуба говорила: „Рузмарине, моје лепо цвеће ! „Увек цветаш, ал семена немаш, „Тако и ја Иванова љуба, „Увек љубим, ал порода немам; „Кад је дошла под румену ружу, „Ту је љубу санак ухватио.

„Лепша љуба нег' румена ружа." Кад то чуо Иво господару, Он припаса сабљу понајбољу, Па он иде у зелену башчу, Па он иде нод румену ружу. Лепша љуба нег' румена ружа. Па он вади сабљу иза паса, Па удара љубу по појасу. Како ју је лако ударио, На сабљи јој чедо извадио! Скочи Иван, као змија љута, Па удара себе по кољену, Па он вади пребелу мараму, На он меће чедо у мараму. Па га носи својој старој мајци, Па је њојзи 'вако говорио: „Ево мајко зелене јабуке, „Којој ниси ни дозрети дала!"

ОЛАБА.

Ц Р Т А И 3 ПЕТРОГРАДА. ОД МИЛАНА С. ЂУРИЧИВА. (Свршетак.)

Прође четврт сата, а Стева се не враћа. Прође но сата — нема га, прођо цео сат а Стеве пи од корова, а ни келнер није за то време ни једанпут у собу ушао. Међу нама настаде забуна и немир. Шта то значи? Нека иде један да види, шта тако д\то ради. Херцеговац изађе на пОље и после неколико тренутака врати се натраг сав усплахирен са стиснутим песницама. „Јесам ли вам ја казао, да је он хуља, да је нитков, да је последњи човек, никоговић један, знате ли да је побегао ?" Да се десио какав фотограф, да сними наше физиономије. како су у том тренутку изгледале, та се слика не би могла исплатити! Пошто се мало опорависмо од ужаса, отпочне општа псовка на чистом српском јесику и то тако громка да се чак и прапоршчик пробудио. Наступи општа забуна. Шта ћемо сад? Како да се из ове славе искобељамо. Три „птице небеске", које су такође ту биле, отпочну се смејати и нама и Стеви: „е баш је хуља, да направи такав виц и да нама ништ не каже, да се благовремено извучемо — баш је хуља!" Они почну и нас уверавати да је то само шала, шала и комички завршетак славе. Њима је тај завршетак био пријатнији но цела част; тако је бар

изгледало. Ућутали су тек онда, кад су им прапоршчик и Херцеговац показали неснице. Шта да се ради? Решимо, да зовемо гостионичара па ми да платимо. „Птице небеске" Томе су се јако противиле, како ми да платимо ? Он нас је звао на част, нек I остионичар њега тражи ! „Али ту се мора умешати и нолиција, а ми смо ђаци и стипендијати па можемо због тога и стипендију изгубити." Да платимо! Гостионичар донесе рачун, који је износио двадесет и седам рубаља. Ух! двадесет и седам рубаља, — двадесет и седам га куршума погодило да бог да! Студенат университета иримио је стипендију пре два дана; од ње му је остало још дванајест рубаља; с њима је требало цео месец живети; а сад пгга ће? Шта бог да. Он метне на астал сву своју имаовину. Медицинар да осам рубаља; и он није више имао, и цео месец чекао га пост због данашње славе. Дође ред на мене. Ја сам тог истог дана заслужио једним преводом пет рубаља; нисам их још био ни разменио. Како ћу да их дам, кад су то ретки дани кад се има пет рубаља у џепу! Ах!