Stražilovo

12вТ

СТРАЖИЛОВО. БР. 40.

благоетањем или кад је указииао доброчинство ма коме своме сроднику. Сироманшијех сродвика било је у њега доста; али најсиромашнија од евију била му је сестра, Марта Григоријевна Богодатска, па ником иије ни указао већег доброчинства, него њој. узевши к себи њеног сина. Кад је Михајло Богодатски дошао кући ујаковој, и проти своје воље опоменуо се баш оног дана, кад су га први пут довели у дом ујаков. Ујак је њега и оца му примио гиздаво, али понизно; метнуо је на усне малом Миши своју пуну руку краткијех прстију, за тијем га потапшао по образу, злштитнички проговоривши : -— ЈХоло мала! За тијем заповједи, да се оцу Петру и „лолици" даде што, да ее прихвате с пута, а послије обједа стане разлагати, куда ваља збринути малог. Отац Пегар, худи и намрштени етарац, дуго ее колебао и није се одважио, да рекне своје мњење. На пошљетку Матија Григоријевић изведе из неприлике сам свог сродника, примијетивши: — Оно, боље би било дати свјетеко образовање томе лолици. Свештеничка каријера је јадна и жалоена, не повуче ли за еобом особите среће. Отац Петар чието дахну душом и плашљиво примијети, а отиште му ее дугачак, отегнут уздах: — II ја сам то а мишљења; али ... — Знам, знам ... Не дају вам трошкови, прекине га Матија Григоријевић. — Најпослије, од куда ви и можете помишљати на ђимнасијско образовање евога сина поред своје еиротиње, може се рећи, голотиње. То ми, људи имућни, мозкемо ваепитати дјецу. гдје се замисли. а не ви евојим средствима. Отац Петар опет отегнуто уздахне и рекне: — Тегобна је биједа, за иста тегобна! Матија Григоријевић се добродушно окреие к малиши, помакнувши се на дивану, и запита га: — Ајде, море, што велиш, би-ли ишао у ђимиасију? А? Слушао си, можда, да је тамо добро, да и не туку? Би-ли хотио добро да проживиш? А? Малиша је право у лице Матије Григоријевића упрво своје красне, голубље очи, које бјеху чиете и ведре, као ведро небо, а тако најивно, као што може само сеоеко дијете. — Бих, хотио бих! — Та лолица је паметан! Хе, хе, хе! Лолица зна, гдје раци зимују! А? А за тијем би-ли хотио, да саградиш себи кућу, као и у ак ти, и да коње купиш? А? Матија Григоријевић се насмијеши добросрдачпијем смијехом ситог човјека и потапше свог нећака опет по ружичастом образу.

— Да-ли је за иста мушкарац! Нијесте ли ви, можда, ђевојку преобукли? запита он у шали оца Петра. — Баш еасма права ђевојчица. Та таког ће од једном бити ! Чакшире доље и биј! Уживање! Малиша је заиста више наличио ђевојци, него мушкарцу. Румен, округла лица, плав — чипио је утисак красног, здравог дјетета. — Ну, ево што ћу вам рећи, почне домаћин сад већ сасма озбиљно. — Малиша ми се допада; он је чедо моје еестре, он је мој нећак, ја сам готов, да за-њ добро учиним. Окрене се к дјетету и, послије мале паузе, важно му прозбори: — Даћу те у ђимнасију на свој трошак! Нружи своју руку к уснама малишинијем и, када је малиша пољуби, рече му: — Е сад, пољуби ме у усга! За тијем се насмијеши, паслони ее опет на диван и проговори: — Весео си, лолице! А? Цијелу ти будућноет у ред довађам! Цио, може се рећи, живот! Али, гледај у ме: учи, добро учи! Матија Григоријевић се наједаред уозбиљи и попријети дјетету кажипрстом. Отац Петар је у страху захваљивао; али га Матија Григоријевић снисходно и охоло прекину: — Он ми се допао, он је син моје сестре, та он је мој нећак, сад, и нек ми буде у свему обвезан. За тијем је стао разлагати, како је у опште тешко ваепитати дјецу, па чак и с његовијем средствима. Ето, еин му је прошле године изишао из ђимнасије, еад треба да га држи у Петрограду. Тамо је штуденат, уписао се на универеитет. Којекако издржавати га — не може се. Истина бог, има много штудената — голотиње, разне фукаре; али његов син није каква год гоља. Имају и својте у Петрограду. Његов ујак, то јест ујак његове жене, јесте скоро прво лице у бијелом духовништву у престоници. Има све ордене, виши кругови се код њега екупљају, ту су ђенерали, грофице, кнегиње. Једна „штате-дама", кнегиња Обољенова, ништа не предузимље без његовог благослова. Удавала је ћерку — питала њега за свјет; наумила је, да купи имање •- дошла к њему по благослов; назначила десет тисућа на добротворне смјере — он је морао ријешити, на што управо да се жртвују ти новци. Мита, еип Матије Григоријевића, често је бивао код „ђедице", е, а ту, бога ми, за ручком не смијеш се показати ма у какву капутићу. Ваља све да буде у реду — и капут, и овратник, и кошуља. На пошљетку, послије ће се то све вратити. Мита, треба само да сврши курс — мјесто ће му дивно одмах дати. Сад је истом тешко. Ето и то