Stražilovo

1315

СТРАЖИЛОВО. БР. 42.

1316

обоје и мене и брата ми узе у своју кућу, и очински је водио бригу, како о нама, тако и о свем нашем имању. Код њега нам је, као што видите било добро. Жена му је била право безцен-благо, а није нас разликовала од своје деце, којих је било чегворо. Син медецинар и три ћери од којих је најмлађа била мојих година. Кад сам ја с мојим братом дошла њима, биле су му само ћери код куће а син се учио у Б Мало по мало, па сам се ја на ту породицу тако навикла, да ми се чинило као да сам код њих одрасла Осим свију девојака, са којима смо се ми дружиле највећма сам волела Елу. Ма да сам била од ње преко две године млађа, опет смо се ванредно слагале. Ела је била ћи неког по све сиромашног званичника, који је седео преко пута од нас, а имала је брата, који се дружио са Хенриком, сином мога старатеља " Једно јутро, пала ми је Маргарита — еајмлађа кћи мога старатеља око врата кличући од радости: Сутра долази Хенрик, тата је овог тренутка добио брзојав. — „Наравно да се у кући дигло и велико и мало да давно невиђееа госта што боље задовољи. Ми девојке водиле смо бригу о томе, да му се соба што боље удеси, а домаћица је ретко и излазила из кухиње." „Дође и сутрашњи дан, а шњим и наш гост. Од тога дава када је ов дошао, било је у на,шем кругу још млого веселије. Није било вечера, да нисмо имали друштва. Невало се, свирало, па по кад-кад и играло — једном речи веселило се на сву меру." „Ја сам онда била врло весела, готово рећи несташве природе, а Хеерик је увек био уз мене, кад год је требало шале и лакрдије." „Госпођа Н. коју сам ја звала тетком, била је такођер весела жена, и уживала је у томе, што се ми веселимо Разуме се да Ела никад није изостала из нашег друштва. Ма да се по темпераменту од свију нас разликовала, опет зато није кварила наше расположење; није до душе пристајала с нама у лакрдију, али је волела кад смо ми лакрдисали." „У тако веселом провађању прође година дана, а мени се чинило као да је то био тек само леп сан. Осе^ала сам се тако добро, да сам се у један мах почела плашити шта ћу онда, ако ме моји рођаци не буду више хтели оставити код г. Н. и позову ме њима. Та мисао узнемиривала ме је све већма, тако, да сам се један дан исповедила тетки Н. и рекла јој, да би за мене био прави самртни удар, кад бих се морала са њима растати."

„Тог истог дана позове ме мој старатељ себи. Био је то ванредно добар и њежан човек, и ја кад сам чула да ме је позвао, чим сам ушла у собу, пала сам му око врата, и називала сам га најнежнијим именима." „Тако" рекох најпосле, видећи да се моја мила жртва, крај мојих њежних израза готово уморила „сауводом смо готови, а сад да чујем шта треба. Можца је већ издала новчавица, па треба начивити другу, или су се подера.ш нарамњаци па их треба заповити, ил да вам можда не греба још која залога, казивала сам брзо једно за другим, и не чекајући одговора од њега." „У овај мах ниси погодила," рече он са свим озбиљно, тако да ми је то некако чудно изгледало, „звао сам те да се с тобом мало озбиљно поразговарам." „Озбиљно," рекох ја шалећи се даље, „то оида и ја треба да сам озбиљна. Но, је л добро овако?" Додам пошто сам се уозбиљила, у колико је то било могуће петнајстогодишњој несташној девојчици. „Ти си још увек тако детињаста," примети он корећи ме благо, „а ја сам мислио да се с тобом већ може разговарати као са великом девојком." „Па зар ја нисам доста велика." Рекох и у тренутку сам била пред огледалом. „Погледајте ујаче," понављала сам вртећи се раширеним рукама пред огледалом, „зар ја нисам доста велика?" „Знаш шта," рече мој старатељ, који пред-а-мном није хтео да призна, да га напушта стрплење, јадан добри старац, „оставимо наш разговор за сутра, можда ћеш сутра бити озбиљније воље." „Не, не ујаче, ја ћу увек хтети да будем озбиљна, кад год ви зажелите." И док сам то говорила, већ сам клечала пред њим и љубила му колена, — колена која су ме у детињству небројево пута њихала. „Устани дете моје, па слушај шта ћу да ти кажем." Ја учиним као што ми је рекао. „Данас си рекла мојој жени, да се плашиш да те рођаци од нас не отргну. Је-л' тако?" „Да ујаче. Та мисао мучи ме већ неколико дана, и — ја сам уверена да бих умрла, кад бих вас морала оставити." „Дете моје не умире се тако лако, као што се теби чини. Ал пређимо на ствар. Упамти једаред за свагда, да не треба да се плашиш твојих рођака, јер је опоруком твога оца закључено, да ти и твој брат останете увек под