Stražilovo

1415

СТРАЖИЛОВО. БР. 45.

1416

у миру растали, у миру смо расправљали целу ствар, и тек кад смо били сасвим на чисто, онда смо рекли о свему мојој свекрви и Ели. Хенрик се одмах био постарао, да се сав иметак, који сам ја иза мога брата наследила, доведе у ред, и ми смо се пријатељски растали. Ја сам одмах отпутовала у Б. Ту сам се бавила неколико дана, па онда сам, путујући даље, сврнула у ЈГајпциг, и ту оставим код неког рођака сав мој новац, да га остави у неки новчан завод, и од тога доба ми исти сваке године шаље интерес од споменутог новца онамо, камо ја наредим. Како сам онда отишла из свог родног места, нисам се никад враћала. Живила сам сад овде, сад онде, само да сам што даље од опих места, за која ме веже по која успомена, и тако ме ето и код вас. Са Елом се нисам ни опростила. Хтела сам да избегнем сцену, која би тада морала наступити. И нисам је никад више видила. За њу је тај потрес био и сувише јак а да би га могла савладати. Иза тога је живила само две недеље. Ни Хенрика нисам видила од оног доба, како смо се растали. Ал ономад ми пише његов лечник, који је од мог рођака из Лајпцига дознао где сам, да су му дани избројани, и да ме жели још једном ви-

дити, јер хоће на самрти да се увери, да л' сам му опростила. Дуго сам размишљала, шта ћу, најпосле сам се решила, да идем — и тако ћемо се скоро растати." Њено приповедање тако нас је занело, да нам је тек, кад је она заћутала, пало на ум, да запитамо, које је доба. Кад смо погледале на прозоре, увериле смо се, да је већ и зора зарудила. У напред смо се већ договориле, да ћемо ту ноћ спавати код Софијине газдарице, и тако се дигнемо, захвалимо се нашој домаћици како на поверењу тако и на вечери, рекосмо јој, да ћемо је задржати у тужној ал лепој успомени, и тако се растадосмо. ГГосле тога видиле смо се с њоме још оног дана, кад је отпутовала, и — више никада. * * » Прошло је од тога доба више година. Ја сам у велико учитељевала, када ми једног дана стиже глас од Софије, да ће ми за неколико дана послати нешто, што је добила од њене газдарице из Сомбора. И заиста, после кратког времена добијем поштом црну карту-посмртницу са позлаћеним словима Најкрупнија слова на истој гласила су: „Изабела Рајнер рођ. ллем. Гајстерхоф."

ПРАВО ЗЛО.

рећа без милина, Весеље без вина, чЖНевеста без венца, Шума без студенца; Младост без песама, Џамбас без чизама, Тврђава без зида,

Девојка без стида, Све је ништа то; Али судба стара, Имат четир џепа А немати пара, То је право зло! Д. Ј. И.

—Ј&Ј

ИДЕАЛНОСТ У МИЛОШУ ОБИЛИИУ.

прошлом броју гледао сам,да по на^родним песмама колико толико обележим нарав Краљевића Марка, поглавито пак његову шаљиву жицу, и дошао сам до тог успеха, да је Марко као такав израз народне једре снаге а да му је хумор у главном израз лукавства. Данас ћу да се позабавим са народним јунаком од другог квалитета, са Милошем Обилићем, који се, ако је и веран побратим и С0П80Г8 таЈогшп Марка Краљевића, са свим друкче огледа из народних песама, него Марко. Народу српском је поред представника чисте снаге и простог лукавства требао и пред-

ставник идеалне му тежње у чисгом Јунаштву и племенитом осећању. Тај му је представник Милош Обилић. То је хтео народ да обележи не само Милошевим речима и делима, него је сам, тако рећи у тексту, јасно приказао Милошева телесна и душевна својства, да се нико не би посумњао на његово мњење о Милошу: Момак лијеи, ставан и ирикладан, А од више срце у јунака, За јунаштво родила га мајка ! Кад Лека капетан приказује сестри јунаке, вели за Милоша: