Stražilovo

221

СТРАЖИЛОВО

222

Шуми на брегу, на равниди пољу, И свему, што је оком саглед'о, Јер за-н> је ново било све: Први је пут сад глед'о ирироду, Депоте природне. И тамо у висини, Међу лузима, Који се чак до неба гранају, Где с' грмљавина чини рекин шум А грмљавина страшног суда тутањ. . . Ил' онде на равници широкој, Где тихо струји какав поточић, Где ј' највећа вика зука бубија... Ту је младић стао И смерно заглед'о се, Напајајући око и душу Красотом видокруга Неко га свето осећање свлада И клече да се помоли: „Боже, молим ти се! Сад знадем, ко си. Често сам чуо и исказао те, Ал' нисам разумев'о твога имена. Велика природа ми отвори И силу и доброту твоју... Нека си хвдљен, слављен вечито!" Кудгод је иш'о, свуд му се Природа тако дивна чинила, Но у њој свуд је човека За несретна нашао, Јер свуд је кињен бедом и пакошћу. И сад је видео, Да није он баш најнесретнији, Па га је болело, Што има још несретнијих. За то је пред њим рођено му зло Све мање бивало, Док га најпосле и заборави Нит' га је гдед'о нит' га осећ'о, Већ само туђе. Прислони главу на камен И стаде горко, горко плакати . .. XI. Добро је утубио, Што му је учтељ метн'о на срце, Кад су се растали И кад је од њег новце иримио, Добро је утубио све, И не иропусти, да не испуни. Уписао се у школу, И учио је марљиво Међ' друговма се одликовао, К'о сјајни месец међу звездама,

Чуђаху му се, ал љубљен не би: Висина душе његове Вила је камен, што их тишташе, Те, место љубави, Подсмех и завист усташе, Да на-њга стреле бацају Да га прогоне. „Што устајете ви на мене!" Милостиво би често рекао Друговима својим. „За што ме, браћо, дирате? Та ја не учим ради себе, Ја учим ради вас; Што ја знам, од тог семена Други ће корист скидати, Ма когод други, само не ћу ја. Ох да ми душу мож'те прозрети, Ви би уз мене редом стали сви, Волели би ме, као што сад мрзите, И као што ја вас љубим. Ох, да ми душу мож'те прозрети, Провидели би своју слабост сву! И не би секли гране дрвету, Које ће вам с временом Донети хлада, плода, Сироти кратковидци ви!... Ал' још ћете ме за то љубити, Тако ми бога, љубићете ме!" За овим збором следио је — смех, Речи су биле нова сукија Пушци поруге, Наперене на срце његово. С тога с' лагано одби од света И све у себе дубље бегаше, Клонећ се сваког ... Осама Једино беше жто је тражио, Живљаше међу они ликови, Што-но их свет за пусте снове држи, За које он пак знаде да су то Истинска, жива бића, Сенке будућности. У осами је чит'о, учио; К'о верни коран, Ил' чивут библију, Чит'о је марљиво Повесницу света. Ох повесницо, чудна књиго ти! Из тебе свако друго проштије: Једном си спас, другом проклетиња; Једном си живот, другом црна смрт; Једноме збориш, мач му пружајућ: