Stražilovo

285

СТРАЖИЛОВО

286

Марва по пољани узверено је гледала на необичну појаву, и збијала се гушће у гомилу, а ветар, што навешћује буру, опомињао је сваки живи створ, да се за времена склони под кров. За час, па се спустио мрак над село. Кроз пусте сокаке села К. ишло је њих пет шест људи у црним кабаницама. Ј1ица им писи могао сагледати. Облак је допр'о до села. Муње су просецале густу помрчину шибајући грдне облаке, а грмљавина је одјекивала као пуцањ тога пламеног бича творчевог, којим шиба непослушну васелепу. Ох, искро, божанствена ћери љубави васеленске! Тешко вама, ништаве препоне, што хоћете да станете на пут љубави тој. Разориом ће вас силом уништити, и спојиће се, а тада ће их нестати у вреломе загрљају. Они људи уђоше у скромну неку кућицу. Авлија те куће била је празна, али зато је била пунија она авлија преко баште. Грдне камаре чине се у мраку оку човекову као горостаси. Тој кући газда је Мита Добросављев. »Ти, Перо, терај напред, јер се најбоље разазнајеш, а ми ћемо за тобом,« чуо се Вељков глас. Прескочише зид. Муња севне, грмљавина стаде кршити, а авлија се засветли као усред дана. Пред кујнским вратима куће кнежеве стоје четир човека. Муња севне, гром пуче, врата се стропошташе пред јаком силом а голи ножеви засијаше при севотиии муњевној. У соби је светлила свећа. Са све четир сгране беле се четир зида, ал су још блеђа она лица око стола. И потече крв црња од злочина, који је спрала, а страшни врисак зачу се из собе. Прође неколико тренутака, а из куће излетише напоље чстир црне прилике. Ал' сад се браћа могоше разазнати: камаре и кров грдне куће били су у пламену. »Ха, крвопијо, тебе тражим!« викну Мита спазивши у ходнику лик једаи. Пиштољ плану, ал не погоди, јер лик остаде на истом месту; пиштољ плану још једаред, а лик се није ни макнуо. Дивља величанственост отварала се пред очима. Небо је горело, и земља је горела, а лик из ходника немо је као кип гледао страхотни призор. Да-ли је гледао, како му горе добро његово, ил' је гледао крв на кошуљи Вељковој или шест јунака, где излетише из авлије на његових шест најбољих коња? Не,

кнез није ни на шта гледао — ништа није спазио — њему се у глави помутило.

Облаци се разбише, а ноћник месец промоли љубопитљиво лице, да види, ко хоће да му славу преотме. Очи му ваљда засенуше од силне светлости, јер се ено опет сакри за један беличаст облак. Кроз пусте сокаке јуре шест коњаника а пред њима јунак један на доброме вранцу. Нигде никог, само се погдегде виде гомилице људи. Шта се оно сјаје међу њима? Да-ли су то косе, с којима ће сутра на теретну свакидању радњу, или су можда очи осветљене пламом освете? Јесу очи и јесу косе, ал те ће косе сутра да покосе коров, што хоће да угуши најплеменитије влаће руке творчеве. Година 48. одјекнула је по свим крајевима богате равнице банатске. Сутра-дан у јутру осванула је у селу К. одабрана чета осветника, да свети неправде потиштеног народа. * * * По пољанама села Ц. пасе своје стадо пастир Вељко. Од чике свог насљедио га је. У слободној природи под ведрим небом не зна више, шта је ропство. Бујна младост оставила му је на челу дубоке боре, и два млаза од сабље, и на срцу ал' за срце немојте питати. Слуша певање тица, слуша звоно овна предводника и фрулу свога настирчета, а крупна бисерна суза кане му покаткад па земљу, коју он тако воле. У једном крају к—ских њива под старом тополом подигао је два крстића, у спомен своме баби и својој напи, јер не зна, где им је немилосна рука душманска гроба оСтавила. Туда често пролази са својим стадом, па кад дође на то место, скине свој чобански шешир, што га је бура већ толико пута шибала, преседи ту читаве сате па се моли богу, а стара се топола погурила, спустила своју већ проседу главу, као да хоће поверљиво да му прича, шта је видила за последњих дапа свога живота. А њему његово уображење казује мисли старе тополе. Само га једно тишти. Из тополе је ударио изданак, и топола ће у њему да живи потоње дане, а он? Као стабло без корена суши се, и сам види, како брзо, — од срца његова нема порода.