Stražilovo

496

Ја нећу певат' очи свога злата, Ни врану косу, ни заносну груд, Ни мамне дражи њеног белог врата. Прегорет' морам прежаљену жуд. 0! и ја знадем нежне уздисаје, Ад љубав моју нека крије гроб ; Зар може срце срећу да ми гаје, Кад тужни род ми црна гони коб? Одавно један анђ'о ме очар'о, ГПто наду лива души клонулој Хај! он би дон'о златно доба старо : Да Србин свуда опет буде свој. И било доба, кад би ланци спали, И с неба анђ'о слазио је тај, — Велико време, људи били мали И анђ'о крен'о расплакан у рај.

Тај анђ'о слоге из рајскога стана, Тај аиђ'о братства јеца у сав глас, Ох ! млади свете, пази, док је дана, Да добри анђ'о сиђе међу нас, Та он би вид'о наше ]>ане љуте, Слободе цветак у наш дон'о врт; 0 како давно златни снови слуте! За таку јаву мала ј' жртва смрт. Па напред! напред! млади српски свете! У борби с мраком ти си нов нам гост, Нек на те свуда нрве стреле лете, Ох, стара чета има рана дост Пев'о бих тужан, пгго ми душа снива, Ал за ме никад да не дозна свет; К'о рањен тић, што боле своје скрива, К'о згажен тајно ,— кад уздахне цвет. Рајко.

ПРАВЕДНИ ОД М. Ј. |$вршено је све. Ои је већ дао свој глас осталима друговима својим и донет је '"закои : сваки онај, који би говорио што нротиву тога закона; сваки онај, који би слободно размишљао; сваки онај, ко.ји би изнео нешто »ново«, што не би било записано у томе закопу и тиме кудио оно »старо« ; сваки онај, који би иоказао и сузу саучешћа ирема бедној жртви, коју је сурова џелатова рука немилосрдно вукла на губилиште ; сваки онај, који би, видећи страна и непозната човека гола и боса, гладна и жедна, како цвокоће од зиме и глади, запитао: брате! како ти је? — свима тима: смрт! . . Тако је гласио закон, који је био негде забачен а који је ево сада наново васкрсао. »Крајње је доба«, рекоше судије, »да се стане на пут несмисленим изгредима глупе гомиле; крајње је доба, да се васпостави мир и ред у држави; крајње је, доба да из мртвих васкрсне стари закон, који је досада ето заборављен спавао иегде у архиви. И Оп је враћајући се кући размишљао: »одиста, крајње је доба, да се васпостави узајамно поштовање једно спроћу другога, да се узакони потчињеност сиромаха према богаташу и коленопреклоност' млађега према старијему. Крајње је доба«. »Не!« — говорило му је нешто изнутра. »Шта, не?« одговарао је судија, »зар толики кривичпи случајеви, што "е десише, док

СУДИЈА... ИЛИЈЋА. је владао оиај »мирољубиви« закон. зар толикп атентати на крваво стечену зараду, зар »Не!« — одговарало му је поново нешто изнутра. »Шта, не?« љутио се судија, »зар је неправедно и зар се сме допустити, да се каже, да је иеправедпо, што ја на пример свачега и сувише имам. а други нема? Зар ми се сме пребацити, што се улизујем старешинама иа то захтевам и од својих млађих, кад је такав ред у свету? Зар се сме допустити, да мени — главноме судији — какав жутокљун кресне јавно у очи: то није нрава пресуда, ти си — али шта даље да диваиим, зар то није безочиост?« »Не!« слушао је поново како му нешто изнутра говори. »Умукни!« викиу узбуђено судија па удари јако палицом, која му је била у рукама, о калдрму и — глас савести умуче у грудима судијипим. Корачао је ноносито даље путем а узгред се сетио свога белог двора, својих пространих н намештенпх одаја, топле собице, где је у часовима одмора са лулом у зубима слатко проводио време, и јако осветљених дворана у којима увек има свежа ваздуха, љубави и среће; сетио се оно неколико хиљада, што их је склонио у »енглеску банку«, узгред се наљутио на »нравитељство«, што трии џамију до његове куће, док његови другови и пријатељи, који су такође понешто склопили у »енглеску