Stražilovo

675

ОТРАЖИЛОВО

676

знато је сваком, ко је пријатељ музици. ЕБему имамо захвалити оне две дебеле свеске, које су допуна Фбтис-овом музичком лексикону; имамо после од њега знамените животописе о Воалдијеу, Адаму, Мехулу, Белинију, и т. д. У најновијој својој књизи износи нам без икакве критике Вердија и карактерише га просто само као вештака и човека, али не спомиње нити говори о његовој оперској важности. Ову ограничену задаћу решио је Пужен изврсно, у колико занима читаоце изнашањем примамљивих и занимљивих епизодч из Вердијева живота. Отворимо књигу на сумце. Први поглед нам пада на неуспех премијере „Травијатине". Ова опера је 1853. год. у Венецији сасвим пропала. Последњи чин је публика шта више исмејала. Али и како не би! Вијолету је играла гломазиа и дебела певачица Донателијева, чију периФерију- би и најболзи математичар тешко могао измерити. Певачица ова била је символ дебљине, а не сушице, као што у улози стоји. Грацијани (АлФред) борио се са најгрознијом кијавицом, а Вареси (Жермон) није био задовољан са својом улогом, те је играо само као од беде. Певачи нису умели да се нађу у нов стил опере, играли су у помодним хаљинама, у Фраковима, и кад је лечник изјавио, да ће болна Вијолета (гломазна Донателијева! још само који час живити, зачу се најгрознији смеј и грохот у публици. Али Фијаско није уништио оперу. На другим позорницама са присталим улогама и играчима почела је да заузима и осваја терен. За најсавршенију певачицу насловне улоге држе Марију Пиколоминијеву. Ниједна дива се не може похвалити тако високим племеном и пореклом, као ова. Породицу јој доводе чак од вођа Карла Великог; та кућа је давала столећима господаре Сијени; из ње је поникао папа Пије 1Г. и главни вођа тридесетгодишњег рата. Баш то високо порекло било јој је преиона у глумачком животу, али необичии дар и чврста воља младе певачице најпосле победи. Године 1863. удала се за маркиза Гајетанија те је оставила позорницу. — Све до „ХЈп "ђаПо тп табсћега" није имао Верди новије среће. „Вечерње у Сицилији", које је саставио за париску изложбу 1855. проиало је са антипатичности самога предмета и са претерано_ сти певачице Крувелијеве. „Симеона Боканегру" нису умели да схвате а „СтиФелија", тог свештеника-разбојника, стала је главе разбојничка романтика. „ХЈп 1>а11о 1п шаасћега" подигао је Вердија опет на врхунац старе славе. У Напуљу се спремали за представу, али због атентата Орсинијева на Наполеона III. није хтела полиција допустити, да ирича говори о убиству Густава III. Верди опет није хтео ништа на њој да промене, те се тако поред све пријатељске агитације Напуљаца опера приказала г. 1859. у Риму и то са огромним и нечувеним успехом. Али ни тамо не у првобитном облику, јер се радња морала пренети у Америку и од шведског краља постаде гувернер иеке американске колоније. Кад су је у Паризу приказивали, морала се радња опет пренети у Напул>, јер певач Маријо није хтео да се обуче у одело американских пуритана. „ХЈп ћа11о т тазсћега" био је последња опера, коју је Верди написао за Италију. Од онда, то јест

за 27 година написао је само три опере. „1<а ^огга (1е1 (1ез1ппо", којој је био предмет нека грозна шпанска ирича, нропала је у Петрограду. Тако исто „Дон Карлос" на париској светској изложби 1867. Осамнаест годииа доцније уЈпла је „Ајида" у Кајро са највећим тријумфом. Ова оиера није написаиа за отварање Сујецког канала, 1869, као што се у опште мисли, ма по жељи вицекраља египатског, којије дао 100.000 Франака за партитуру. Радња опере је мисао иаучењака беја Маријете, либрето је наиисао де Л!окл у прози, а Гисланцони. га је превео у сгиховима на талијански. Док су у Кајру правили иозорницу, дотле су у Паризу зготовили костиме, али због Француско-немачког рата приказана је опера годину дана доцније, 1871. године, са највећом помпом и сјајем. Верди се бојао дугог путовања на мору, те није отиигао на предсгаву. Филипо Филипи, чувени музички критичар из Милана, лисао је Вердију, да ће он отићи у Кајро те ће послати оданде извепггаје о првом приказу свима талијанским листовима. Вердијев одговор је тако лен, тако карактеристичан за композитора, који је скроман, озбиљан и пре свега не тражи реклама, да ћемо га овде саоппгтити. Верди вели : Драги госп. Филипи! Врло ће Вам бити смешно, али извините, ако Вам не могу нрећутати осећаје своје. Ви у Кајру!. .. Ово је најјачи реклам за „Ајиду", што се само замислити даје! И мени се чини, да вештина, кадје овако схватимо, није више вештина, него занат, лов; нешто, за чим трчимо, само да до успеха дођемо или бар да га раширимо. Ово рађа у мени само осећаје гнушања и понижења. Увек се радо сећам на почетак свога делања, када сам се без пријатеља, уздизања, спреме и протекције нриказао публици делима својим. Знао сам, да ће ме осудити, а био сам иресретан, кад сам повољан утисак на њих учинио. А сад — такав апарат за једну оперу!... Журналисте, користе, директори, проФесори да ми зидају зграду реклама! Они згрћу читаву хрпу нузгредних ствари, које ништа не доприиосе вредности дела, шта више помрачују му сваку вредност! Ово је заиста жалост! Захваљујем вам се на пријатељској понуди, што се Кајра тиче, али сам већ писао Ботесинију и замолио сам га на све, што се односи на „Ајиду". Овом делу не желим ништа друго, но да га разумљиво прикажу. У осталом, како бог хоће. Јер ја сам тако почео свој пут, тако хоћ.у и да га довршим." — Сетимо се сад и политичког одношаја Вердијева, ма да није баш важан. Познато је, да су Талијанци 1859. и 1860. употребили име Вердијева као политички ребус, те на сваки зид написали: „Угуа V. Е К-. Р. I." Тих пет слова значе: „Угуа У1Ш)ге Етапие1е, Ке <Г ПзаПа". Када се кнежевина Парма хтела прикључити новој краљевини талијанској, Бусето, место рођења Вердијева, изабере га за свог посланика. Он се не хтеде примити тог одликовања, али кад је Кавур рекао, да би волео видити све знамените људе у првом народном талијанском парламенту на скупу, Верди је пристао. После неколико година се захвалио, и ма да га је Виктор Еманујило 1875. наименовао за сенатора, никад није учесствовао на седницама сенатским. В.

САДРЖАЈ: Пролог ■(- Јовану Суботићу. Од Лазе Секулића. — Живио Радаја! Приповетка са села. Срочио Панта Поповић. (Наставак.) — Жуква, цвијет пустиње. Спјевао Јаков Леопарди. Превео Нико 1Н. Црногорчевић. (Свршетак.) Зриа. Од Каменка. — Пожар на мору. Написао И. С. Тургењев. Превео В. — Фра Андрија Качић према срп ству и хрваству. (Наставак.) Од Д. Томановића. -- Љстак. Писма Вука СтеФ. Караџића Дукијапу Мушицком. Износи на јавност Миливоје К. Бранковић. III.—Дистићи : Гласник. — Позориште и уметност. — Књижевне новости. — Смесице. „СТРАЖИЛОВО" излази сваког четвртка на читавом табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 Фор. 50 новч. на по године, 1 Фор. 25 новч. на четврт године. За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 Фор. на годину. — Рукописи се шаљу уредништву а претплата администрацији „Стражилова" у Нови Сад. т-гтгтл а т*тгт А т»м г А т,т>а ПКТСТОЗАРА МИЛЕТИћА У Н. САДУ.