Stražilovo

1033

СТРАЖИДОВО

1034

Ђорјје. Како за кога, за мене није; К'о тако мисли, нека се скрије. Опака миса' та нек се губи! Дубровник Зету ка' сестру љуби, А она њега признаје братом Тако пјесника видимо на оној истој стази, којом је кренуо Доситеј, којом је Бранко кодо своје повео, стазом природном, која води јединству народном. Као што Доситеј и Бранко са својијем сувременицима нијесу условљавали српство са православнијем, тако га ни књаз-пјесник не условљава, »будући да закон и вјера може се промијенити а род ни језик пикада«; *) коју су истину — рецимо отворено православни били заборавили од четрдесет осме овамо у нашој књижевности, премда су је дубровачки пјесници Медо и Бан иепрестано истицали србујући, колико икоји други српски пјесници. Пошто је књаз-пјесник тако нригрлио Србе католике и изједпачио их с православнијема у српству, он нам опредијељује односе српства према хрваству: Зашто нам Руси ближи би били, Или за длаку Бугари мили'? Црни попови с обије стране Да они могу. мени да бране, Да ја не љубим, каогод ове, Хрвацку браћу, те соколове? Овакво сфаћање српства и његовога положаја према хрваству сапкционира програм наш на приморју, који развијам.о у »Српском Листу« одушевљено и постојано, зато би излишно било, да кажем, како нас је ово санкционирање с највишега мјеста усхитило. Ипак сам ја примијетио: — Само да још није Звонимира ставио покрај Душана! — Али кад Хрвати немају бољега, није пјесник крив, — не спомињем се, који ми из друштва одговори. — Није пјесник крив, него је политика нјеснику скривила — ја одмах одвратим, па надоставим: ипак добра је та политика на Ц е т и њ у ! * Проникнут свјешћу, да је књаз државе, која има велики нозив у српскоме народу, пјесник

*) В. Српство и Правосдавје у Отаџбини 1883. за Новембар. се окренуо иа прошлост те државе, и то иа оно доба, у којем издише слобода цијелог српства, .али не умире него се затајава у Црној Гори, да отолен опет подигне народ, да новијем животом живи. Турска поилава била је иритисла вас Балкан до Будима. Још се само тој сили опирао Скендер бег и Иван бег. Први је био већ у рату с Турцима и Иван бег му шиље помоћ. Да ту помоћ заустави, дошао је у Жабљак Ибраим-ага, султанов изванредни посланик. Лукави дипломат тада је употребио згодпу прилику, да се приближи славољубивом кнежевићу Станку, млађем сипу Иван-беговом, и да баци у његову душу шјеме, које ће уродити богатијем плодом, што даје нредмет ово.ј драми. Станко предводи помоћ Скендер-бегу, али том приликом наставља преговоре у Арбанији са Ибраим агом, који сасвијем успијева. Станко ће се потурчити и Црну Гору предобити Султану, а овај ће њему дати цио Балкан, да влада. 0 томе је Иван бег био извијешћен, те одмах позва Станка назад. На повратку сретају га два властелина, Деан и Перун, ко.ји му кажу, да је Иван бег све дозпао, па га свјетују, да се покаје па да ће му отац све опростити. Ту Станко бра.ни своју намјеру, а Деан га називље издајицом. Станко прободе мачем Деана, па отолен бјежи у Турке. Али оп сграсно љуби Даницу и без ње не може. Даница га одговара од издајства и ту настаје борба између двоје заљубљенијех. Иатриотизам Даничин не попушта славољубљу Станковом, нит овај првом, те Станко сам одлази, да се поврати с војском, да постигне, што је наумио. Али је турску војску црногорска разбила и Станко рањен остао. Даница иде по бојном пољу, да рањеницима помоћ пружи, међу њима находи Станка и моли га, да се покаје. Турци у томе наљегу, зграбе га, а он одговара Даници, да се не каје, него да јој се још нада у Скадру. И она збиља скаче у Морачу, да је понесе њеном драгану Ово је језгра »Балканске царице«, којој би приличио наслов трагедије боље него »Јакшићевој »Јелисавети« и Костићевом »Максиму«, који се истијем моментом српске историје баве; само што ова пије по конвенцијоналном калупу раздијељена у пет чипова него само у три. Јер ни трагичнијег свршетка љубави, пи трагичнијег момента историјског