Stražilovo

СТРАЖИЈГ 0

ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 36.

У НОВОМ САДУ 4. СБПТЕМБРА 1886.

ГОД. II,

НА ТИЧАРУ.

На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина, Са лиснатом својом круном храст се диже од старина. Њега муња не удара, нит сикира оштра сече, Пастир под њим хлад ужива, чекајући благо вече. Он је ник'о поврх гроба удовице иеке младе, Што је силни јаничари исекоше у комаде. Међ жбунастим гранчидама, под копреном њина хлада, Мала једна тица живи од старина, од вајкада. Она пева целе ноћи, она пева целог дана, Не плаши се од кобаца, нити бежи од сељана. 0 тој лепој малој тици причају се чудне бајке: То је душа мале шћери над гробницом миле мајке. Беогрид.

Венуло је мало дете, што му земља мајку крије, Нестало га једног дана и никада дошло није . . . Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати мог'о, И од овог тужног дана прктекло је врло много —■ На тичарском равном пољу, где прктиче хладна Дрина, Са лиснатом својом круном храст се диже од старина. Њега муња не удара, нит сикира оштра сече, Под њим сам се одмарао у спокојно, мајско вече Срце ми је узимала горка срцба, тешка сета, И у души ирезир'о сам насилнике целог света. А жалостив, јасан цвркут хорио се са висина, И пред-а-мном шумнла је валовита, хучна Дрина. Нојислан.

ПОД ОБРАЗИНОМ. ПРИПОВЕТКА. НАПИСАЛД МИЈ1ЕВА СИМИКА. (Наетавак.)

,од госпође ђурићке, Мишине пунице, било се сутра дап искупило лепо друштво. Стара домаћица је редовала у кухињи, а млада — Мишина жена — дочекивала је и забављала госте. Већ су готово сви гости подолазили, дигогае се и од вечере, а Радивоја никако. Једва се једном и он указа на вратих. »Та где си, човече, ако Бога знаш,« рече Миша и стигате му пријатељски руку, »мислили смо, да нећега ни доћи.« »Но ти онда бага немаш најлепша појма о мојој заданој речи.« Таман му се Миша хтеде извинити, али га од тога задржа жена му, која им је у тај мах пришла.

»Но, Софија« рече јој Мигаа, »ево једва једном дође време, да ти нрикажем мог пријатеља Радивоја, о коме сам ти толико говорио«. »Ја се врло радујем, што сам вас познала,« прихвати Софија, пошто је Радивој иољубио у руку, »јер доиста нема дана, да вас мој муж не спомене.« »Е па сад кад се знате, могу ја другим гостима,« рече Миша и остави их саме. »Ако је по вољи, пођимо и ми заМишом«, рече Софија, пошто се Мигаа удалио. Радивој јој понуди руку, и они се упуте осталом другатву. Догаав до салона, на прагу мало застану. »Дозволите ми,« поче Радивој, »да прво овако из ирикрајка разгледам, ко је све ту.«