Stražilovo

РАЖИЛОВО

1ВНОСТ

БЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ,

БРОЈ 39.

У НОБОМ САДУ 25. СЕПТЕМБРА 1886.

ГОД. II,

СЛОВЕНСКО ЗВОНО.

јајна богињо песмотворства! Струнама моје скромие лире Поклони громке, силне звуке, Подобне звуку силна грома, Што страх улева, кад загуди, У безбожничке, слабе груди. *

*

*

Но обали балтијскога мора. Предео је шумовит са малим пропланком, на средини којега стоји подигнут олтар. На њему стоји статуа Перунова. У подигнутој руци статуе је ввоно. Славија наслољена главом на олтару. Напред је ђеније Словенства. Ђеније. Зашто тужиш, моје дете драго, Кад ирирода весели се сва? Гле, пролеће како трепти благо, Гле, сунашце како љупко сја! Под венцем ружица мајских од зрачних, небеских двора Носећи дарове своје бесмртна силази Лада И славуј весело пева у сенци дубоких гора, Слажући веселе песме с песмама суморних скалда. Све је сретно, и поље и доља, Вредна пчела где уставља лет; Лаор шуми нреко равних ноља II лелуја миришљави цвет. Ал твоје премиле груди уздаси сламају љути, А око чаробно твоје у мутној магли се мути Мрзак је теби свет. Сузне твоје очи траже Мили пород свој, Теби сузе тугу блаже, Јад је живот твој. Ал дигни весело главу, не тужи за децом драгом; Јер сунце њихове славе скоро ће небом да гране; И Перун послаће муњу, и својом џиновском снагом Устаће деца твоја, да олтар јединства бране. Гле, ја имам звоно од сувога злата. Овога је звона чудотворан глас:

Он ће бити весник великога рата, Из којег ће нићи слобода и спас! Удара у звоно. Небо почиње лагано да се мрачи и мрак бива све већи и већи. Море се силно усколеба и муље севају. Олуја У даљини се чује кликтање орлова. Појављује се вагорски кнев Нрибислав са гомилом балтијских Словена, који су оружани ножевима и сикирама. Славиј а. Какви гласи из дубине стижу, Душе свети, разумеш ли пој? Наду моју они с нова дижу, Снажна вера у несми је тој. Усклик се са Неве хори, с Дунава одјеци брује, К'о буре глас. Ђ е н и ј е. Ти снажни и громки гласи, што мајка Славија чује, Позивљу нас. Од сињег адријског мора до тврдог Чинскога зида Народи подижу руке престолу слободе свете; И сложпо племену племе окове ломи и кида, И сви, у дивној слози, зрачноме престолу лете! Слушај одјек како чудно звони, Отимље се као буре хук; К'о песама силни милијони, Преливени у силовит звук. Прибислав излази напред. II р и б и с л а в. На иозив долазим славе. С л а в и ,ј а. Одакле идеш, о сине? П р и б и с л а в. Из мрачног ме гроба диже Братске слоге мили пој; На пољима побалтијским, Мила мајко, дом је мој. Већ осам стотина пута, од како с огњеним жаром Бог светозарпи мирно облази путеве своје;