Stražilovo

1425

СТРАЖИЛОВО

1426

Ал тек ухватио тако дан два више него обичпо, ето Моце! И враг да га носи, тога Моцу ! Увек ти зна, да му се нађе на руци, багн кад му је као наручен. Сад му треба да нодзида свињац, овда да ноткрпи амове, опда ово... оно. И то све уме Моца. Заплете и премаже очи, тек да се рекне. По хајд реци Моци, не ваља му то ил то! Ако се опет Моца зарадио где на другом крају села, а Цвеја се стегао, па вели:— »Не ћу!« — ето ти улицом прођу, на певају: „Загорица древна пијаница, у пићу је љута убојица !" Свет тако. А Цвеја удри опет па стражн>и ам . . . Ево стрина-Смиљане једанпут пашем дедаЈеротију: — Тако ти бога, деда, — вели, — тако ти бога и имена божијег! Шта да радим сиња кукавица? — Не ваља ти посао, снахо, — њој ће деда Јеротије. — Хоћеш овамо да поправиш човека, а ти му — вели, — иле миле, као да је на сиси. Други онет, тамо њему, не знам, 'ваки је и 'наки је! Упамти, човек је увек дете: што га већма бијеш, све је јогунастији; што већма мазиш све упорнији. Кад је Мојсије — вели деда Јеротије, — хтео да приведе свој народ 1 у праву и истиниту веру у једнога бога, он им је разорио златно тел^њихово. Па кад су Израиљћани видили, да их кумир не освети, одрекоше га се и сами, па се окренуше богу Мојсијеву. А стрина Смиљана гледи деда-Јеротија и гледи. Понда ћути. Шта је мислила, не знам. Ал сам видио, да су јој задрхтале усне, па, ако

је што и хтела да одговори, није могла. Тек превуче марамом преко очију, па се покупи и оде. После тога неки дан Цвеја се као и тужи, а као и "хвали се, како хоће мати да га жени. — Вије и навија, — вели, — па као из далека шиба. Он токорсе не ће да је разуме. Потпустила Султану Будимирову. — Хоћеш Дашу Дабићеву'? нуди му Султапа. — Не бих јој ораха узео из руке, — вели Цвеја, а знам, да је у себи мислио : »Ту ваљда, што ме је спевала? Баш! . . . Видићемо, кад је Цвеја Загорица древпа иијапица? Хоћеш Јецу Бајчићеву? — Не бих је више ни ногом гурнуо. А Јеца, знаш . . . Говорило се за њу и за Цвеју већ свашта. — Хоћеш . . . ? Цвеја се окрене, па себи. Ни опепелити се! Мисли стрина Смиљана, тако би га везала за кућу. А он вели, зашто да се окива једном? Има цура ваздан у селу. Понда овако је слободнији. Моца и он, — па цело село њихово! »Ту је« каже Моца за себе, »Моца тек мај стор !« Кажу, имао је тај негде у Маџарској некакву пивницу . . . Ех, нема ти тога у нашем селу! А био протува, што но реч, и на ситу и на решету! Најпосле, и тамо, кажу, превалио сирће, па затумарао тако, где га нико пе познаје, као метиљ међу овце. Мислиш, чини иеке носи уза се, па док малим прстом макне, вели, све лете За ЊИМ . . . (Наставиће се.)

-^ЛГЈ- [/1ЛП ј 1ллл-

Ј Е С Е Њ Е.

I. Р 0 0 А. ^Жападала бујна роса, Окупала листак жут Ал он јој се не радује, Дрхће нод њом као прут. И тај терет бисер-росе, Што му пређе беше лак, Не мож' више да поднесе, Доле пада увелак. Така ј' роса тешка суза А да шта је листак жут? Саломљено срце то је, Што с' на задњи спрема пут...

II, Д Р В 0.

Ш1еста твога зеленог одела, ^^Јесен ти га у часу однела, Оставила само голо грање, С ког с' не чује тичије певање. Студен ветар савија ти грање, Чини ми се к'о неко шаптање Ил те кара, ил те разговара, Ил те сећа на времена стара? Пуста срца сад жива слика си, А тај ветар, то су му уздаси, А кроз грање то тихо шантање, То ј' на сретна времена сећање... В. Ст.