Stražilovo

1429

СТРАЖИЛОВО

1430

што-то рекнем, тек као да се види, да знам, ко је у соби; ал ти се он и сам јави: — Хладно. Мене чисто потресе та једна реч, колико је жалосно изговорио, па се и не сетих, да му што одговорим. — Па дошао, да се мало одгрејем. Господин нека само иише; ја ћу ћутати као миш. И заиста ми дође у тај мах као миш. Гледао сам га само, и чисто нисам веровао, да је Дилбер толике речи изговорио на један мах. Јер његов је сав разговор — пред зору: „Устајте!" —прекодан: „Изволите!" и „Газумем, господине!" И ноћу, кадсе скочањи од зиме, сиавајући у опом леденом предсобљу, иолубудан а полузаспао виче : „ Охохо! Ала је то хладно! Баш југовина! Охохо!" Учини ми се, да би данас био за разговор. — Ко.ји је то сахат, Дилбере ? Почех, тек да се почне. — Девет прошло, одговори, и не ногледавши ме, као човек, који је овај час гледао на сахат. Ја сам међутим баш знао, да је једанаест било прошло и само сам хтео да знам, је л' ту већ подне. Дилбер је морао мало час добити што да ноједе; преварио глад, па и не зна, да је већ нодне. И кад год га пре подне запита човек, које је доба, може добити само два одговора: „Девет прошло", ако је што јео. И „Сад ће дванаест," ако је гладан. Ако ти падне на памет да му кажеш: „Каквих девет? Тек је осам!" он зашкиљи једним оком, а другим ћоравим те погледи, иа као да ће рећи: „Па зар има кадгод и осам сахати?" Или: „А зар то није свеједно ? Нит можеш ручати у осам, нити у девет!" Него најмрскији сахат било му је седам у вече. Пошто се смркне, са страхом очекује, кад ће га који од госноде викнути, да му донесе вечеру. Ево, како то иде: — Дилбере! — чује се глас, који Дилбер одмах нозна, да долази из собе број 9, и то од оног дугачког господина, који „увек први огладни." Ако је Дилбер здраво гладан, неће се одазвати. споро ће се одвући до собе, стаће одмах крај врата гледећи у под, и неће рећи: „Извол'те!" Дугачког господина (сви се звали: дугачки и кратки, зелени или црвени, господин из тог и тог броја) — дугачког господина из броја 9. то међутим нимало не буни. Он само закључи, да Дилберу не да коре од хлеба вечерас, него ујутро, што је међутим велика каштига за јадног Дилбера; па ночне наређивати. — Дилбере драги, отвори те чупаве уши твоје,

и чуј! Донећеш ми за три новчића хлеба, али не од овог смрзнутога Грка у суседству, већ од пекара на ћошку; и немој да буде врућ, нити окорео! Знам ја, зашто ти доносиш окорео! (Дилбер слуша и дршће, као да сад први нут то чује!) Мислиш, коре ћеш добити; ал нема ништа, мој голубе из врањија гњезда! До ујутру неемаш ништа! — Па ми донеси за десет новчића шунке, али да није све крто! — мислши, ја ћу тебе хранити кртом шунком! — И још ћеш узети, ал у оној другој месарници; у овој се мало тога добије; узећеш за четир новчића паризера, — но ако буде смрдио на фењу, носићеш све натраг, и даћеш ми натраг мој стари јорган, па цркни од зиме, — нећу да знам, за којекакве швапске уштве! И скинућу ти те ципеле с ногу, — нећу ја одевати којекакве смрдибубе забадава! Јеси-л' разумео? И ту се дугачки број 9. израчи на јадног Дилбера, који је сав дрхтао од страха за јорганом и за ципелама. — Газумео сам. И пође. Но тек што је дошао до врата, милостиви број 9. се иредомислио — зовну Дилбера натраг — и сад наступају генералне промене у наруџбини, које јадног Дилбера ске већма и већма збуњују. И док дугачки број 9. тако наручује, дотле онај краћи његов колега седи пред њима, и не знајући ш та се збива око њега. — Дође Дилбер. Сад га кратки бро.ј 9. пшље опет на иста места; а могао је све о једном трошку донети! И тако је то у свију петнаест бројева. Како му је јаднику пењати се уз оних педесет басамака по десетак пути за један сахат! Виђао сам га на улици кадгод у то доба, кад иде од пекара и од месара. Згури се скоро до земље, рукама пригрли уза се, што је покуповао, па тако иде — иде, гледајући тужно-блесасто у мрак, или у снег, како трепти спрам престоничких фењера. И немојте мислити, да тада ништа не мисли! Мисли понешто; на прнмер, како му је зима, како га боле ноге и како је гладан — и на крају још, како ће ноћас бити јака зима, а он ће ипак ноћити у оном леденом предсобљу. — Ето, о свему томе мисли! И од тих мисли се све већма нригиба к земљи; од њих је ваистину и огуравио! Тако јадног створења нисте видили; „и дође вам да се заплачете, кад помислите, да је и то човек!" — што рекао братић с комунистичким начелима . . . Док сам ја све то премишљао, мој ти се Дилбер већ био раскравио крај пећи и спремао се, да оде из собе, смешећи се. колико .је већ знао умиљатије, на мене, што сам му указао ту милост.