Stražilovo

— Ја немам? Ево вам четрдесет девет. И поче да вади кесу, као да хоће да нлати краву. Крту се засијаше очи. Не може да упусти такву краву, на му се све боље допада. Тако младо, па јефтино марвинче да упусти за једпу форинту! Ето ти га приђе Шмалку, те одгурну мајстора: — Ја сам нре дошао. Моја мора бити. Ево четрдесет и девет форината. Шмалок се подмукло насмеши, и нљес Крту о длан. — Бог вас усрећио! Пе ћете се кајати. Ал морате платити алвалук и овом пријашку. Крт ногледа мајстора, на опет пристаде и на алвалук. Окренуше се и хајд с кравом у гостионицу, а у гостионици крчи, како је' пуна. Крт добро плаћа алвалук. Кад му већ винце ударило у лице, помирио се и са мајстором. Сви су били весели. Шмалок таре руке од радости. Како и не би, кад је добро пазарио. Свршио се и алвалук. Крт мора кући. Мале му очи још се већма смањиле. А душа му, слатким иоливена, ван себе. За алвалук је платио две римске, више него што може зарадити иглом за читав дан. Иовце истресе из кесе, али педесетицу мораде разменити. За ту крпу папирића добио је силесију ситних новаца, па их слагао гомилице по шајн-овој форинти. Изброји четрдесет и девет и понуди Шмалку. Шмалок га гледа као теле у нову тарабу. Најпосле рече: — Још двадесет и девет рпмских и четрдесет новчића. Крт избечи очи. Једва мога да запита: — А каквих? — 11а онаквих, што овамо треба. — Избројте. Ту је четрдесет и девет пуно као око. (Наота

— Дабогме, четрдесет и девет. То је само деветнајст римских и шездесет новчића. — Ви не зпате рачунати, — плану Крт. — Ево, један, два, три, .... па четрдесет и девет. — А више ништа! То би лепо било ? Пемојте ви мене држати за луду. Избројте још двадесет и девет римских и четрдесет новчића. — Четрдесет новчића, — вели Крт. — Па, притнко, четрдесет новчића је једна римска форинта. Ви иштете онда још тридесет римских ? — Ја иштем двадесет и девет римских и четрдесет новчића. У један римски иде сто новчића, а не четрдесет. — Али четрдесет, — одсече Крт. — То је било онда, кад је цар каплар био, док се крстовима рачунало, а кад су свраке сврачиће носиле а не јаја. — И кад су људи поштени били, а не варалице, испречи се Адам Крт. — Ама, човече, ко данас још рачуна на шајн? Само они, којима нису- све даске у глави. Па и ви хоћете да сте будала. Ако не, избројте ми мојих четрдесет и девет римских, па мир бог. Крт, љутит на данашњи рад, виче: — Та то је безбожан свет! Кад ја продајем натикаче на шајн, купују као алву; а кад хоћу краву да купим, то, кажу, само будале раде. Па тако ћемо зар да живимо? У старо време крава четрдесет и девет шајна, а даиас сто двадесет и три и двадесет новчића! Зар тако? И испречи се на Шмалка, па само да се ухвате за појасе. Но Шмалок се мирно држи. Крт се испраска још с неколико опорих речи, згрну новце у кесу и — збогом пазар! Шмалок и чизмар остадоше, тешећи се, што су барем попили мукте два форинта алвалука. ће се.)

ЛАЖ ЈЕ, ШТО...

Ж#Црна туга да може убити;

'Јер бих давно, сарањена надо, И ја леж'о у гробу, где и ти.

(ПЕТЕФИ.)

м,аж Је, што сам много пута чуо : «Р) I ■

Није туга оштрена сикира, Која дрво једним махом сруши, Туга ј' црвак, што дрво живота Тихо, тихо . . . ал једнако буши. Влагојо Бјкшчи!,.