Stražilovo

1639

СТРАЖИЛОВО

1640

је боље: или да народ продвета, или да ја уживам? па ако има још старе крви у жилама, рећи ћемо: цвати, народе, ја ћу да мрем, јер зграда ослобођења и уједињења твог моћи ће се подиКи тек на нашим гробовима. А сви они, којима смо мили, могу да зкале, што су баШ они, које они љубе, рођеии и зкиве у времену, кад ће Срнство или да процвета или да увене. Али то су само пусте, празне жеље. Тога данас пема. Ада ли ће га бити? Позитивно не можемо рећи ни да, ни не. Изгледи су засада траљави. Омладина, која је позвана, да буди свест, да пробуди успаване духове, она сама спава. Омладина, која је у свију народа образованих била тако срчана, та је омладина код тебе, српски народе, ударила у суноврат. Лични интерес, и оиет лични интерес свугде па првом месту! Тешко народу, текшко држави, чија омладина нема пожртвовања, нема. самопрегоревања. А теби, лепа али јадна Србијо, шта да секаже?... Али не! Још није изгубљено, још се даје поправити! Дајте рефорама, али из корена, рефорама у административној струци, рефорама у јурисдикцији, у војсци, а нарочито рефорама у школама и то поглавито у средњим. Склоните тај реални правац. Он је лепа ствар, али није за нас данас још. Он још из ране младости гаји рачунџије, па и себичњаке. Српству дпнас није то од потребе. Српству данас треба људи, који ће на првом месту у своме животу истаћи напредак отаџбине и борити се за њ па тек онда за себе. Без таквих људи неће се нигда наше српске жеље остварити. Класицизам је данас још за нас и за наше школе. У старим класичним делима наићи ћемо на светле и мрачне карактере, на добре и рђаве прилике. И у класичним делима модерних народа наћи ћемо то исто, али онде видимо, докле су ти људи и те прилике и дела довела оне народе, јер су они сашли са светске позорнице, а код модерних класичних дела не видимо то, јер ти народи још живе. Онде имамо посла са свршеним фактом, овде са несвршеном радњом. Онде можемо бити потпуно објективни, овде влада субјективност, јер ти народи још живе, с њима долазимо у додир. Ван тога, све се данашње оснива на старом па без доброг познавања старине не да се темељно разумети садашњост, не да се што темељније довијати будућности. Дајући омладини прилике, да се образује у реалном правцу, ми јој одузимамо оно, без чега омладина не може бити права омладина, одузимамо јој бујност осећаја, одузимамо јој идеале, и уводимо је зарана у рачунско размишљање, у сухопарну прозу посведневног живота, а у што се касније то тек претвори, имамо и сувише примера пред собом да видимо.

Али да, ја сам, госгтођо, требао да вам о Пироту пишем. Пирот лежи на Пишави, у великој равници. Мало подаље од њега су свуда унаоколо брда. Место је доста лепо. Куће су већином турске, но има и доста нових. У Пироту има окружни суд, нижа гимназија, основна школа, две цркве. Трговачких радња има врло мпого и доста лепих. Сл-ушао сам, да су Пироћани вредни људи. А што је скопчано са Пиротом, што му је глас иочело дизати, то су Пиротски ћилими. Кад пођете улицом, која води на Књажевачки друм, милина вам је погледати на ирозоре од кућа, кроз које су промољени шарени, лепи ћилимови. На западној страни вароши лежи Пиротски град, наслоњен на греду планине Белаве. Поред града тече речица Бистрица и улива се у Нишаву у вароши. Пиротски град је стародревност. Прави средњевековни замак. Говоре, да га је зидао војвода Момчило, отуда га и зову Момчилов град. Очуван је доста добро. Велика мана Нироту је та, што нема калдрме, те је у кишовито време страшно блато, да се по неким местима у вароши не може ићи. Иростор, на којем Пирот лежи, велики је. Око варопга на све четири стране иростире се лено, обрађено тшље, дуго и широко неколико сахата хода. Југоисточно од Пирота иде Цариградски друм. После два сахата хода дође се на Суков мост. Суково је село недалеко од границе српско-бугарске. Река Сукава или Јерма пресеца Цариградски друм, ту је начињен мост и то је Суков мост. Кад се пређе Суков мост, иде се још добра по сахата хода по српском земљишту, и тада долазимо у Бугарску. Свршио сам дакле, госпођо, са свим оним, што беше и што видех пре рата. Сада долази рат. 2. новембра прошле године пуче пушка, проли се братска крв. Са негодовањем, госпођо, помишљам, да је дошао час, у којем треба да вам изнесем ток и свршетак догађаја, због којих се узалуд ојадише толике мајке, толики очеви, васколики народ. Али то не могу да вам пишем у овом писму. Дајте ми, госпођо, времена, да одахнем. А дотле остајте здрави и весели! Будите здрави, да можете срчано поднети горку истину; будите весели у уверењу, да је то све било, да више можда неће бити, него да ће образ целог српског народа бити, да мора бити осветлан, ма на којој страни народа нашег, ако ни због кога и ни због чега другог, а оно бар због оних, који су тражили спаса у једној земљи, који су у ту земљу полагали сву своју наду, па су видили, да је та земља сама посрнула. Светао образ и спас мора доћи. Ваља нам тражити само пута паметна. 15 а ш и.