Stražilovo

98

СТРАЖИЛОВО

Б Р . 7.

ИЗ НИЧЕГА. ПРИПОВЕТКА О ПРОПАДАЊУ НАШИХ СЕЉАКА. ОД МИТЕ ЖИВКОВИЋА. (Свршетак.)

X. Долијао, 1уд је ослободио Аксу из недостатка у докааима. Људи су мало вртили главом. Но сиромах Дурут није имао својих рођепих, да се за њега заузму, а међутим је Акса од првих газда иа свет увек некако радо пристаје уз богатије и много им шта кроз прсте гледа. По селу се ипак зуцало: какојеАкса продао тридесет ланаца земл,е и свет је то доводио у свезу са судом. Многи се домишљали. да бага није чист посао, кад Акса мора толико да троши. Најпре се свагата говорило, а после се и ућутало, јер сваки је имао пречег посла, него да лупа главу о туђој бризи. Кад после годину дана — акта првога суда морала су прећи преко још два суда а томе треба времена —■ Акса продаде јога тридесет ланаца, нико није ни помишљао, даје тоАкса због суда учинио; јер оп је с дана на дан пијанчио, па су мислили, зато продаје. У ствари је Вертегаија пронашао златан извор у Акси и непрестано. га цедио, плашећи га, како судије у Пешти хоће да оборе први суд и да нареде ново сућ ење их ваља нодмазивати. И Акса је давао, морао је давати. И свој својој бризи и нево.м тражио је лека у вину. Савест га је гризла и он је у пићу заборављао сву своју недаћу. Још од оног вашара је жену страшно омрзнуо па поред ње занемарио и сина. Скитао се којекуда и кући је долазио само, кад му је требало новаца и кад се хтео одморити. Од радње се сасвим отнадио. Земљу је издавао под аренду па докје трајало аренде, пировао је, кад нестаде, а он ланац по ланац на продаји. Његова Нерса није га увек смела дома дочекати, кад се пијан враћао. У три иута дваред би је истукао. Неколико нута и ножем је вијао, кад је покугаала, да му не да узети новаца. Види Перса, где им пропаст прети.

Није јој до себе, већ до сина. Десет му година иа ако овако устраје јога коју годину, Акса ће сву сермију упропастити а син ће јој морати бити туђ слуга. Дваред три је повела о томе реч сАксом, кад је био трезан. Он ни да чује, већ и трезан хоће да је туче: што она њему да држи придику! Перса опет тврдоглава. Поред све своје невоље хоће она да што спасе сину по гато по то. Тако села она једаред с баба-Тином и јада јој се. Баба Тина од оног лечења често јој до-

лазила, те да) ово треоа

ми

а Перса јој

давала. Само се баба добро чувала, да не наиђе, кад је Акса код куће. Еле њих две заметле разговор. »Ово ти је нрава пропасг, баба-Тино ! Овако се већ више не може! Не знам, гата не бих учинила, кад бих га могла од пића одвратити. Да ти не знаш још какве чини?« »Што сам знала, казала сам ти. Доносила сам ти и ти си му давала да иије, па ето видига, не може да му огади пиће.« »Како се бар бог не смилује на мене кукавицу па да га . . . Знаш ли ти, да ја сузе не бих могла пустити, кад бих га ту пред собом мртва видила ? Нигата ме га не би жао било! Али бог му дао века.« »Да, да! Некоме би бог дао и сувигае века, али л.уди као људи, прекрате му га.« »Шта то велиш?« »Ја? Нигата! Тек сам се сетила, кад сам јога дете била, видила сам, како су обесили једног робијагаа у најбољим годинама — не знам, гата је скривио. Па кадгод се тога сетим, дође ми у главу, тај би човек можда јога дуго могао по божијој живити, да му нису људи прекратили живот.« Она је мало јаче ударила гласом на речи »људи прекратили« и некако чудновато погледа у Персу. Перса није знала, гата хоће тим да каже, па ипак је мрави подиђоше. »Па 1пто ти то мени спомињега?« нита она бабу.