Stražilovo

Бг. 10.

СТРАЖИЛОВО

157

укиде повластице; — што начини . од божијих храмова видарниде, а од побожних отаца видаре, и т. д. Немања на све одговара, а носле развнја свој план о уједињењу српских земаља. Краљ одобрава Немањине речи и таман мислите, да је све свршено, а браћа повикаше Немањи, да је издајица. Нотргоше мачеве. Краљ их зауставља, а мати их раздваја. Срацимир стуна уз Немању и брани га. Немања и Првош деле мегдан, али у то уђе и Деспа, која такођер назва Немању издајицом и пришану нешто краљу. Краљ се трже, збуни и мирним оком гледаше братски покољ. Тужна мајка призиваше у помоћ, а гледајући, како ће се нролити братска крв — пресвисну од тешког бола! Дођоше Завидови војници, ухватише Немању а браћа решише, да га у бездан баце. Бацише Немању у бездан, само су га тамо морали и хранити, јер тако хтеде Срацимир. Тада ударише на Немањине земље, а њима се придружи и киез Драгош, кога преварише, да му је Немања отео кћер. Логотет Мудрослав срећно одби све нападе, а док се он око града борио, Лепа уби пехарника Мутимира, који је хтеде на силу одвести. Затим Мудрослав иде да избавља Немању. У исто време и Деспа долази да избави Немању, јер се каје, шта уради, и само је Немања витез, који може ујединити српство. Нада се, да ће се Немања, из благодарности, приволети њој. Подмитн стражаре и оде да доведе војнике. Али Мудрослав већ постави оруђе и спусти конопац у бездан са једним отроком. Кад дође Деспа, упрепасти се видећи, да Немању други избављају: позове у номоћ Нрвошеву војску и хтеде да осујети избављење. Војске се сукобише, Немању извукоше и он том приликом рани брата Првоша. Кад се Немања избавио, сакупи војску и пође да гони непријатеље, који се удружише против њега. Заробн кнеза Драгоша и Срацимира, с којим се измири. Мудрослав сузби Првошеву војску, а Првоша, који беше оздравио од ране, уби. За тим Немања прође с војском између Средца и Врање, па удари на цара Манојла, који беше притекао у помоћ Завиду. На Косову се сукоби са Завидом, разби га, и нагна на бег, те многи јунаци са Завидом нађоше смрт у Ситници. Остала Завидова војска предаде се Немањи, с којом он заузе Приштину и Призрен, па се преко Бара, Уциња и Скадра унути Дукљи. Краљ Гадосав бранио је Дукљу, али је не одбрани, него се нод њом самртно рани и он и Деспа, која хтеде устрелити Немању. — Победоносни Немања у Дукљи прима властелу, своме брату Срацимиру повраћа земље, тако исто и краљевом сину Иванишу, сем Дукље, а синовцима оставља очевине, да с њима управљају у државном јединству, Одбија маћедон-

ску круну и женидбу, коју му нуди грчки цар а прима рат. Измири се са старим кнезом Драгошем, који му даје за жену своју кћер Ану, а с њом и све земље у мираз. Немања полази у рат против Грка.

Из овог летимичног прегледа да се увидити садржина „ Немање ", а по њој се може оценити и сама вредност драме. Писцу је главна мисао била уједињење српских земаља. Та је идеја кроз цео комад врло вешто уткана и она се огледа у с-ваком предузећу и у свакој радњи главног јунака, и ако је драма заслађена лепим љубавним епизодама, које Немањи стварају нове препреке и заплете. — У главном јунаку оличено је уједињење и писац га је као таквог насликао живим бојама. Кроз прва три чина Немању видимо где ради као Кавур или Гарибалди. Пред очима му је само уједињење српских земаља, па ма под ким. Немања је увидио, да је децентрализација убитачна по државно јединство; али да се то јединство и не да постићи, ако властела и даље буде стешњавала народ, јер: „слободан ратар оре певајући своју њиву, а увећана му корист постиче га на рад, јер зна, да не ради, као нре, само за господара, него и за себе. У руци слободна јунака слободније сева мач, који сакова слободна рука мајсторова а и сигурнији му је ков, него у мача, који кује ропска уздрктана рука". — Тако мисли, тако и ради, а тиме и иобеђује. Но кад виде, да му у раду сметају браћа и други, који би требали да му помогну, он прибегава макијавелској политици. Уклања свакога, ко му смета. Ни тада није суров и охол, није ни крволок, па ни братоубица. — Немањин карактер свуда је једнак и доследан. Онај Немања из првог чина појављује се и на крају драме. Слава га није опила, него и даље ради с рачуном. На како ли је тек велики владалац, који поносно одбија маћедонску круну, јер: „Моја је круна — љубав мога народа; јединство народно — венац краљевски; јунаштво и оданост мога народа — мој жезал; закон мо.ј — мој штит!" Карактери су у опште врло добро изведени. Још у првом чину кроз уста Мудрослављева дознајемо, да је „Завид подмукао и пакостан, он преза од Немање као од лава, а потајно му хвата трагове. Срацимир је небрига, ни мало није усталац. Првош је завидљив, напрасит и нестрпљив, у боју је. махнита јуначина. Државничке мудрости нема ни уједнога". Такви су у целом свом раду и свуда нам се такви појављују. За краљевића Ивањиша сви веле, да је слабуњав и да није за владу, и кад га први пут видимо, из његових уста чујемо: „ Срећан сам био,