Stražilovo

Б р. 12.

СТРАЖИЛОВО

191

могоше добити места за столом, поседаше по неравном земљаном поду. Неки војници из II. позива (који су јамачно били на говору први, а на делу последњи) приповедали су, што су доживили у првом и другом српско-турском рату. Вика се дигла, као да смо сви изгубили слух. Један је другог надвикивао, само да би се могао чути и његов глас, који је казивао, што је претурио преко главе. Када који дође у ватру, лупи песницом о сто, а сто се јадан задрма и чаше се превале, вино се проспе, а чак са другог краја стола зачује се глас каквог флегматичног брата: „е, не мо' бре да лупаш, просу се вино." Реч поречиратоборност се појави, ратоборност .... али у механици код Ак-Паланке. Да би се нрекинула свађа, обично се налазио по који, те би „громко" заиевао коју убојну песму, и онда би се противни елементи измирили, те би сви почели певати. Но то би за мало трајало, јер се по српском обичају завршило тиме, што би двојица један другом довикнули какву немилу реч, те би један сав црвен од љутине скочио и викнуо: „шта хоћеш ти?" и машио се за пушку. А они, што седе око њих, чујете како говоре: „Та ма'нте се, немојте бити деца." „А што да он то и то каже?" „Па остави га, буди бар ти паметан." — Јест, али вино и памет никако не могу да буду у један мах у глави. Подигне се граја, стакла се лупају, вино тече, једни се љуте на ларму, други псују, што им се просуло вино, а механџија трчи од једног до другог, не зна, сиромах, где му је глава, и завршетак је, да се начини таква збрка и гомила, да се не зна, ни ко се свађа, ни ко се мири, него се чује само вика, и наметнији један по један излазе из механе, доказујући једно другом, који од завађених има право. 23. новембра дођосмо иа Нлочу. То су висови између Црвене реке и Ниша, поред Сухе Планине. Тамо су била утврђења веома јака, а и природан положај је тако згодан, да би непријатељ са врло великом, одморном и добро свачим снабдевеном војском опет тешко могао продрти. Слушао сам, да се но ратном плану овде мислио да дочека главни напад нецријатељев, а да се полако напушта и Ак-Паланка и сва њена околина до Плоче. Ту би се имала скрхати непријатељска моћ. Ако је заиста тако било, мора се признати, да се добро рачунало, јер се не може ни замислити, да би непријатељ могао заузети Илочу. Но као што знате, госпођо, дотле није ни дошло. 25. новембра пред вече изненадно одредише мене и још два моја друга, да одемо у Ниш ради предаје ствари проналог III. батаљона нашега пука. Што је остало од њега носле борбе на Сливници, поделило

се на I. и II. батаљон VII. пука, те се тим остатком попуниле празнине у та два батаљона. После оноликог лутања по селима, по брдима, долинама, пустињама, доћи опет у већу варош, као што је Ниш, није мала ствар. Кренусмо се око 6. часова у вече. Унапред смо већ себи цртали сва уживања и насладе. Око 9. часова ноћу стигосмо до механе „Моралије" код села Јелашнице. Ту се заустависмо. Ушавши унутра видио сам пред собом малу, чађаву собу, дрвене столове и столице, за којима седе војници из сталнога кадра и II. позива, и ни о чем другом не говоре, до ли о рату. Мени беху ти разговори толико досадни, да не могах већ да их слушам. Заиштем кафу, а кафеџија ми кратко и јасно рече, да не може он кувати, него да је сам скувам, ако ми се пије. Изненадих се тако услужном одговору кафеџијином, али се сетих, да је Србин обично тако прек, чим му ма каква радња добро иде. Шта сам знао чинити? Кафа ми се пила, те узмем малену „џезву" (суд Од лима), успем у њу воде и метнем је на ватру. За мало и вода поче врити. Кад сам почео метати кафу, помислих: „ Чекај, кад не ћеш ти да је куваш, а оно ћу је скувати ја, како ја знам", и натрпах толико кафе, да јачу не пију ни у Цариграду. Тај је кафеџија био млад човек. Изгледао ми је као какав бивши берберин. Црну косу делио је на среди, а главу је држао охоло. Као што у Сиглигетијевом „Циганину" отац познаје свога Петка по црној глави, и ако је на њему салонско одело, тако и ја познадох по белој, налицканој глави, да је ово „јевропски човек", и ако је одело на њему било масно и прљаво. И доиста је био „из Београда", а то код нашег света у унутрашњости много вреди. Ничег нема смешнијег, него у пустињи наићи на овакве људе. Нознају се већ по изгледу. Кад их човек запита, одакле су, они начине важно лице и с нрезрењем погледавш и ионога, који их пита, и све остале, одговоре: „ја сам из Веограда", а у томе одговору као да читате: „што ме питаш, глупа солдатеско, зар не видиш по мени?" „Тако? Е па то је леио, и ја сам из Београда", рекох ја. Његово се лице тада развуче и поче да ми говори, како је овај свет глуп, прост. „Па видите", приповедао мије„и овај мој ортак. и то вамјепростак, не уме ни да поштује човека. Он кад види војника, мисли, да су војници једнаки". То је говорио, да бајаги подигне мени цену, а међу тим се и сам до мало пре тако понашао. Причао је и даље свашта и опет ништа, и то тако, као да смо само ја и он способни, да што „паметно" говоримо. У Пиш стигосмо око 12. часова ноћу. Одосмо у