Stražilovo

178

БР. 12.

Гледао је у вечерње зраке, Плаво небо, румене облаке, Па у сутон непомично пази, Како сунце у море залази. И док душа по даљини блуди, Умиљата свирка га пробуди; Сав усхићен слуша гласа мека Од дитара негде из далека, Од миља му чисто клоне глава А песма га на ново успава. 80 И пре него сан га собом пон'о, Хтеде често да повуче звоно. Срећа над њим раширила крила Никад није тако слатка била! Ха, да такне у весело уже, Жубори се с ветрима удруже, Шушну, лупну, ил' потмуло хуче, Он застане, па га не повуче. А кад буде доцне о вечери, Размишљајућ', своја дела мери: 90 „Та зар нисам данас срећан био „Па зашт' нисам звоном зазвонио? „ЈГења руко, ти си томе крива!" То изустив леже да почива. Еад ујутру збори добре воље: „Данас ћемо у зелено поље, „Да с' радујем млађаноме данку, „Јутрен-ветру и росном уранку, „Младом сунцу, што се горе жури, „Нек крв јаче кроз жиле појури!" 100 Тајно оде своме двору зади Тамо, где су пажеви му млади: „Хазур, децо, срамота је спати, „Ваља краљу коња оседлати, „На капију пустите ме сама, „Пре нег' с' дигне та дворска галама!" Дете му је оседлало коња, Ал' јест, сан је к'о мирисна воња, Завара га, слатко му је пало, А и дете наслони се мало. 110 Кад устали, у шетњу .би с' пошло, Ал' јест — јутро већ било и прошло. Краљ кад виде, са постеље скочи, Лаким гњевом севнуше му очи: Зашт' да стид му ведро лице мути, И да звоно тако дуго ћути? Дечко стао, сав обузет стравом, А краљ викну: „Не шали се главом, „Бре преспиш ли, моја слуго млада,

„Задешће те јади из ненада! 120 „Хоћу коња, чим зора заруди, „Ако спавам, а ти ме пробуди!" Дете младо, још пуно бојазни, Побоја се од краљеве казни; Још пре зоре, као што му рек'о, Коњ оседлан већ на двору чек'о. Краљ усео помамнога ђога, Дохвати се поља зеленога. Мека земља, ход се једва чује, Коњ одморан па се помамљује; 130 Сад равницом, а сад иреко хума Јури свита, не чујеш јој шума! Над главом му шатор неба плава, Шумски мирис у се удисава, Лако грање у лице га бије, Свежу росу на образ му лије; Овде онде бистар поток струји, А из луга чују се славуји. Красно јутро, поветарац студи, Пуно срце, надимљу се груди, 140 Па му лако, аох Боже свети, Чини му се, сад ће да полети! Као олуј, по брду и равну, Пође даље на коњу знојавну; У висине успела се шева, Иесма јој се из неба разлева; Облачуљци, к'о од беле пене, Од зрака им ивице црвене. Ведро небо и ливаде цветне, Сочна ноља, планине плаветне, 150 Све у једну лепоту се слило, Он све гледа, па му мило, мило. Заборави и престо и силу, Поданике, своју децу милу, Пружи руку, да зазвоии, друже, Ал' јест хоћеш — код куће је уже! Да ј' тад краља упитао неко: „Јеси л' срећан?" он би „јесам" рек'о. Час два мину, аох среће мале, А већ му се обрве набрале, 160 Срећни усуд већ га јадног ман'о: Своме двору јахаше лагано, Пред њим бриге, као облак густи, Изјапиле суморне чељусти, Једна мис'о сву му радост брише: „Краљ си, краљ си, ниси дете вигае!" (Наставиће се.)