Stražilovo

228

Грујо, сад . . .! И збиља Груја потеже за њима. ТТође па... Обиђе око дуда. И оде, куд је пошао . . . Пред њим блисну свећа кроз прозор. Дошао спрам Патлиџанове крчме. Хоће ли унутра? Скратио кораке, али ипак још одмакао толико, да је вратима већ окренуо леђа. Хоће . . . Не ће. . . Па опет! Као лептирица, што лута ноћу, па се лепрша, а не зна зар ни сама куда ни камо, док се не залепрша на какву свећу, те налети на њу, ако и не ће, — тако и Груја окрену у крчму. Што ближе вратима, све брже корача. Кад се већ нашао на прагу, шмурну унутра, само — да га нико не види. На исполиваном столу чкиљи лојаница. А спрам ње неко наслонио главу на сто. Срце му узе лупати. Осећао се, као да је утекао исиред некога, а није се склопио на сигурно место. Већ се покајао, што је ту ушао; или се застидио, што је пропустио онаку прилику, на окрену да се врати. У том онај иза стола диже главу, па се узвери на њега пијаним погледом. •— Хеј Бумбићу! Груја се трже, ал коракну на поље. — Шта си се препао, мајчин сине? Груја застаде. »Пренао се!« Осврну се опет унутра. Стао, на гледи онога. као да му покаже, како га се не боји. Онај скочи иза стола. — Од' амо, од'! Шта си се усплахирио ту као логов? Имам гољу баш, да се рвем с ким. Груја се насмеши. Чисто му гракну срце, као мамурноме на киселе краставце. А вели: — Окај се лудорије, Симо! — Хајд без шале! — опет ће онај, а то Сима Лесковац. — Да поиграмо мало по овој соби нас двојица, кад нико не ће, а толико њих ту било све до мало час. Кад нема бољег момка, макар и с тобом. Умаче ми и Сава Ралин. Груји заигра срце, па корак ближе, а Лесковац засукује рукаве. — Немој се скањивати толико као баба на целивагве. Још један корак ближе и... »загрлише се.« — Држ' се, Грујо! Груја стеже.

Сима дрекну: — Аој, запис ти! Груја измахну. Онет онај: — Пуштај! Груја не чује. — Пуштај! Немој бити луд! Кад се једва искобеља: — 0 мај, ти не знаш за шалу. — Па збогом! — окрену Груја. — Стој, куд си нагао? Оди, да пијемо чашу вина. — Нисам за вино! — Шта ниси? Седи ту, јер сад не ће више бити шале. И Сима силом повуче Грују па клупу. Насу му у чашу. — Пи! . . . Ао, јеси јаки, ко те је, . . . као тролетпица. Баш ми је право! Истину ти кажем, баш те волим. Видиш, ђока Стајић није таки, па ни Сава Ралин није . . . Откад их ја ту зазивам и запсивам, па не сме, баш не сме ни један. А баш је Сава Ралин — Мгша, — уплеће се Груја. — Е, јест! И то је пустолина, . .. пустолина, мој брајко! Груја као да се ожучи, те скруни опет чашу вина у грло. Понда прогунђа: — За то ваљда, што га певају? — Па невају га, да! — Кад он с&м себе спева! — Сам, да! —■ Ја ти кажем, сам! И Боја каже! — Каква Боја? Груја се трже. Види, да је слагао, па осети, како је поцрвенио. Понда замуца: —- Боја ... Ал . . . ја сам њој казао, па се не бојим ни Саве, па казаћу баш и њему. — Теби је нешто канда криво на Саву? — Што ће ми бити криво? Ал што он облеће и мој крај ? Сима се засмеја. — За што? Ја ћу њему поломити ноге. Опет се онај смеје: -— Пи то. Окај се ћорава посла. И силом натера Грују, да пије. — Упамти, што ти кажем. Поломићу му ноге. Груја тресну чашицу о сто, да је у мало не разлуна. — Сава зна само, да се надвлачи клипка. Ту је он јуиак! Чудна ми посла! А дед друго што, ако сме. Не сме!