Stražilovo

230

СТРАЖИЛОВО

Б р . 15.

теци к њему. Он к меии, ја к њему. Е, ухватисмо се у коштац. Вукли смо се тако, вукли, ја овамо, он онамо до сутра дан у подне. Док ти ја њега у добри час пода се, па га поткуј оном потковицом . . . — Лажеш, Ралине, — плану Груја Бумбић. — Ти, ... ти њега нотковао, ... ти! Лажеш, ма да си још једаред толики. Сви грунуше у смех. Е, није то смех, него мислиш, покочиће се. А Груја изашао ван себе, па само виче: — Лажеш, Ралине! Лажеш! Ти потковао њега, ... ти! Стале и девојке, а на читаву дуж њива су далеко од момака, .... стале, па гледају амо. каква је то граја. Први се Сима Лесковац толико бар поутишао, да подсети Грују на реч: — Грујо, ти знаш наш суд. Још већи смех. — Мир! — загрми Лесковац. — Суд је

суд, ма и не био у општинској кући. Хватајмо се ми за руке, па у коло. А ти Саво скочи Груји на рамена. — Хајд, покушај, — узе Груја — Суда бити мора! — Груја гази реч! — Не сме! — Ко не сме? — плану Груја. — Мир, браћо. Знам ја, да Груја није пикад кварио друштву воље, — опет ће Сима своје старо. — Скачи! — повика Груја пркоси кому, па се мало приже. Момци се раширише у коло. Стаде их урнебес до неба. Девојке зацикоташе. А Сава скочи Груји на рамена . . .

Још то вече добио је и Груја своју песму. Имају и шта! . . .

Сави, као да — Хајд скачи!

-Ч. М/1/Ш/ОХ\$МММ^\Ј-

ДУМ АНТОН КАЗАЛИ.

ОД Л. ТОМАНОВИЋА. (Свршетак.)

-гр^азали Је много претрпио, Х : " био. Он је

много гоњен свештеник а пјесник! И то пјесник, који искрено служи правди и љепоти! Дакле се није чудити његовом нрогонству, које нам тумачи увод његовог »Гласа из п у с т и њ е«. Кудгод пружих небохлепу ћутњу, Најдох змију, која ме уије, Кудгод правих дјевичанску слутњу, Најдох змију, да под њом се крије, Кудгод бавих љубку срдца мутњу, Најдох змију, да с' око ње вије; Сад, о душо, сакупи с' у мени Нек не ћутим вањска сличан стјени. Па даље: И смрт срну и немило бере Вољу војку а мене оставља! Пањ без грана, што вихар одере, Што изкубе, нит с' о њем забавља. Дух живота, што с' у мени стере, Оне саме часе ми понавља, У ким мртав свакојаком раду Још ме жива по болести знаду. Овако огорчен ијесник рише невољпу слику славјанства онога доба (1861). Разумије се,

•чј

ова слика није јасиа јер ондашње околности нијесу допуштале пјеснику, да изрази без околишавања, што мисли. Ипак читаоци кад се удубе у повјест ове пјесме, довољно ће нјесника разумјети. Глед обрни, славијански сине, Глед обрни на ке хоћеш краје, Ни са горе, нити са пучине Какав зрачак свјетлости т' устаје, С твојег неба мркасте висине Зрак радосни за те с' не спустаје, Свуд јаз магле, гдје ти се одрјеца Поглед звјезде, сунца и мјесеца. Славјанина нека незнана снага гони напријед. Ои пада бесвјесно као са високог брда стијена. Иде тешко по отајној ноћи, Нити позна другога, нит себе; Само иде а куд мора ироћи, Знак оставља — своје дјеце гребе! И гдје сунце прли жешћом моћи, И гдје земља вјечним мразом зебе, По пустињах, код самотних вода Живе биљег тешкога му хода. И ђе по овијем гробовима изникне бусак траве и цвијетак, чим Бог реси укопане главе,