Stražilovo

Б р . 17.

СТРАЖИЛОВО

261

АГИТАТОР.

РОМАН ИЗ СЛОВЕНАЧКОГА ЖИВОТА. НАПИСАО ЈАНКО ЕРСНИК

|ило је у зору у очи нове године 188*. Хладан ветар брије по улидама главнога ~града и расипа ситни снег, што је покрио земљу. Овде онде горе још по угловима светиљке, а небом се осуле звезде, да предскажу леп, али хладан зимски дан. Света је мало по улицама; час по па се укаже иза угла тек по која старија жена, како хита по глаткој калдрми к цркви, куда је зове звучно звоно на јутрење; или протрчи који пекарски шегра са тешком кошаром на леђих, па звижди и дува топлу сапу у плетене рукавице. Види се и по нека млекарица, које дошле у град на својим колицима, те задигле сукње и прте снег. У шпрокој поштарској авлији стоје упрегнуте саонице, а постиљон се спрема, да крене на пут. На саоницама седи човек заогрнут у дебео капут. Овај се час окрете и зловољно запита кочијаша: „Тине, хоће ли бити шта од пута или не?" „Господине, стрпите се још мало," одговори овај понизно, „чекам још једнога. Неког господина из суда, шта ли је." „Ког?" упита путник љубопитљиво. „Новајлија је. Ја га још не познајем; рекао је, да је премештен к нама. Места има доста, а и сањкаћемо се нагло. Само да је већ ту!" Онај на саоницама промрмља нешто неразумљиво у мараму, којом обвио врат. „Ево га!" рече Тине и пође у сусрет господину, који је долазио авлијом. „Је ли мој ковчег ту?" запита дошљак. „Да, све је у реду." „Биће хладно, врло хладно!" „Ох, та имате бунду!" тешио га постиљон. Међутим се он већ попео у саонице и по обичају поздравио сапутника. „Путујете ли и ви у Борје?" унита нагло, те узе увијати ноге бундом. „Да!" „Добро, добро! Да нас је више!" Тине погони своје коњичке и затруби гласно, да све јечи међу високим кућама и чудно се разлеже звук ситних прапораца. У трен били су изван места на широком друму, где велико камење уз друм и телеграфски стубови показују путнику пртину. Оба путника запале цигаре. А онај у бунди окрете се опет оном другом у капуту: „Јесте ли познати у Борју?" „Газуме се!"

„Ох! То ми је мило! Биће да су вам познате онде и прилике." „И сувише!" насмеја се онај. „Знам, знам! Ви станујете дакле стално у Борју. Извините, да вам се прикажем: ја сам владин конциписта Гуда." „ГГлемић Гуда?" „Да, да!" „Слушао сам већ о вама. А ја сам концииијенат Еорен." „0, мило ми је, врло ми је мило! Конципијенат код одветника •—" „Храста!" „ А, познат ми је! Дакле код Храста ! Народњак, добар народњак." „Као и сви у Борју!" „Газуме се, разуме," примети Гуда; „то ми је познато; Борје је народњачка варош. Мило ми је баш, што долазим онамо." Корен растеже усне подругљиво. „Је ли вам познат поседник Меден?" упита по том нагло. „Јест, јест! По имену! Па он —" „Није народњак!" насмеја се Корен. „Ха, ха!" придода онај, те покуша, да поново запали цигару, како би сакрио забуну. „Ви сте баш добро извештени о нашој господи!" примети поново Корен увредљивим нагласком. „Па то мора бити код нас! Та, чему смо ми политичари!" Конциииста рече то с неким поносом. „Да, па како друштво? Како госте? Имате ли забава?" продужи за тим нагло. „Ваљда сте и о том извештени? Нолитика има много посла са — сукњама!" ругао се Корен. „Ви сте досетљиви! Али — извинићете — ми немамо у актима такве политике!" „Штета! Зацело би их читали још с већом вољом!" Смејали се обојица. У то поче већ и свитати. Гумена светлост просу се по широкој, снегом гшкривеној равници, и лака се магла стаде губити према подножију далеких гора. Иње се стакли по дрвећу, што је засађено у ред уз друм, а кад би пренула ситна зеба са које гранчице, иње би се крунило. По друму пале силне вране, па кад би им се приближиле саонице, подигле би се, те прелетиле и спустиле се опет на друм иза саоница. Све је тихо, не чује се ни топот коња, а саонице