Stražilovo

320 међу основе IV. лрете т. ј, тн су локали постали но ' аналогији четврте вретс. Иа послстку, кад тепореднио иаставав лок. плур. хп са наставком геи. штур/ а, бнда видимо, да се геантив плурала у Црној Гори поиешао са лок. плурала. Нз најстарнјих времена има иримера, где се ген. замењивао .1рка.1он, као: од1. етарихЂ временвхв; у старих писаца дубровачких: од чланције..\ од осш«г намисницијех и г. д. Овде видимо локал са . сиојим правпм основама, а у црногорским пммти вим.,1 видимо локал са основама треће врсте, као ј што смо виделн шре и код локала. Црногорски ге- ; нитиви изједиачили су се са лок. плурала, као што : се и у опће датив и локал плурала с аовим каетавцима ифдначно са инструменталом плура.": а код гдекојих је гекитива црногорских настава. ло- ' кала дошао н.ч готоз генитив. Свакако су даклс- геннтизи црногорски морали постати аналогијом локала. Прн свеж том не смеју се сматрати за генитлве чо Баштих, ио таборах, ао градовах, јг.р е.предлог ио сла;ке са локалом и што емо нанред казали, да нема нл једнога приме[чг, где бп јасн- -лдели, да се ио слагке л са гени;пвом. Та то ж Ст и задркава, да не могу усвојнти ; мишљење Миклошића ^а је х у црногорском генитнзу продрло из прономиналне или сложене деклннације: ихз, добртш. Кад би г. Вуловнћ могао до- ; ка.;атн јасннм примерима нз црногорскога дијалекта. да се ио елаже са геиитивом, онда бих .ја морао нрнзнати, да су ао Бттмах, ао градовах генитиин, и онда бн "во моје мишл>ење пр'пало. Дотле ћу пак ја мнслити, да су то локалн плурала, којнма је «с1г< !'.а но аиалогији треће врсте постала. Како са фор-

БР, 20.

малне стране, тако и по слагашу предлога ао са лошиом не пде нан ннкаи - о у ранун, да су чо Бањанах, по градовах геннтнви. Формално се ген. плурала црногорски разлнкује од локала плурага само код онпх речи, којнма се основа свршује на два сугласна слова, н. пр. дојаках је гон.. дојках лок., јер сам горе ноказао, дасу сеу ток. нлур. изједначиле <;ве основе еа основама с наставком а. Кад се дакле ген. изједначио са локалом, онда ннје чудо, да је н онакн генитив, којн се истина изједначио са локалом, али којије неко обелеа;је задржао н од геннтива. могао заузети место нотиуиога локала, а то је у оном стиху„А висе јој змије о дојаках. к С формалне стране дојаках. је и локал и гепптнв, јер има и од овога и онога обележја. Није дакле чудо, што се томео пепач „Огшене Марије у паклу", кад је казао: „А висе јој змнје о дојаках. 3 Кад све ово саберемо, што сам доеад каза>, онда мислим, да не ће бити погрешка у овом стиху, него га је морао баш добро чути сам Вук онако. као што га је н прнбележио. Да сам ово о дојаках морао овако тумачити, те да ово ие треба заменигн предлогом ој: ој дајаках, гонило ме је моје субјективно мишлење о схваћаљу -»вога стиха. Ја мислим по своме субј^ктпвиом схваћатву, да ту треба нрегло? о и да је свакако овде прн ччнији по сннтак л, него предлог чд. Да се ово моје миш .Ђење обори, потребно је г. С. Вуловићу да д.жаже, да ио Башмах, 10 граг |оеах несу локали, него генитиви и да Цр-огорци замењују по значењу нредлог о предлогом о % Докле се <>:-;о Iге дока:кс. мислнм, да ваља стнх: А висе јој н.инје о дојаках оставити овако, како гаје >ук ирнбележио. СТРАЖРТЛОВО

КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ. - — 151, сгеска Народне биб лиот-кв, бр аћо ЈоиаНоВИћа ДОЦОГ.И ИЛСТ.ЧН.ЧК ., 1ХОСрб»1>'■ ш1 х '*■ „Бранковић '» и пз Рлјићеве историје а у 152, је сврсцп довршена Шп.лорова , „ М а р и ј а СтјтарТка 44 у преводу Сиирл Ди.митријевпКа-_ Кот >раш'ша 7 иаравно како је већ „Јдешеиа за срцску нозор.тлцу'" те дакле завршена са десетом појавом нетог чина (у преводу је |.)вом то. девета дојава, јер је четврта- дојавица — свлкако • са „сденских оозира," о којпма је ..удешавлч за ернску- и»зорницу* морао.-. рачуна воднти ' пз-;став *Бена) а једанаеетој : ;; чави па све до нетнаесте ни траг.ч ии гласа. IIа Шилер-, пе нлгају:Ни . даоог-уге на у.чу „удешавањв за срш-таЛј" иозорницу, и није преводиоцу лли удешавану доволпјо јно ј лг.чркирао ту крај, то је преводилац или удешавач — к > би ту знао, чије је то маело! — уз Лестрове последње ро«ш у ј тој појави „|— -81е кп1ећ аиСв Кхззеп - сСал Наирб — ; САДР-ЖАЈ: Иваиу Трцеком у славу недесетгодишн>ице књн:кевног :.гу ГТесмл "Д Ј- С. Ч. (Уз слнку.) — Олга. {Наста-,'вак). Агитатор. Наотазлк.) — О кнезу Лазару. (Пастава;: — Уекомена на нокојног нријате.ва, (Наставак). Бранич срискога јечнка. Алексаидру Сандићу прика:;а<> „посветич' Јован Живановић. —К«>вчежић. Књижсвне бел е шке.

<7РПС*СЧ. 'НТАМП \РШ V ДРЛ СВЕТ08ЛР л 'ЧИДН!"Л!Т. \ "" Н ГЛДУ.

после К'»јил Лестер код. Шилера „оТтшасћпо; 14 а ::од прево,иои.а ;:.;п удешааача п као (!) онссвешћен" иадие, додао још и _,Сиел1ог\"ћи Боже! Свршенб је! и те тпаге ,,као онесвешћени 44 ' Лостер проалдпочев ипи удешаванев јав.г»а тгитаоцима,: да је у ооом презоДу комад већ свршен. На позориици нашој, колнко сс еећааго, још л потмуо ударац сик.гре под и «зорницом акуетично муструје последње ренп Лестрове у тој појави. Да ли по Шпл.;ро»у илп. по упутству ког-а другсга? — Ми и опет зе.пш'>, да орака Јовановипи грСЈпе, што у з'1лрку своју примају креводе кла.си«них дела • ту.^'инек:ггт ок&ко, како су „удепхена за срггску иозорницу , јер оев их-саква .. правдана разлога сггипкају и еецкају па тиме оогмв номало и наказе ДИВП8 учотворе тућинД-великана. .VIи то и опет келлмо, ма да смо у г;«реки, да Кв и опет глас наш остати „глас вапијућ' г из п стиЕ&е. и Тако је то ввК код нас у гој нашој, гато но ре«ао пре неки дан неко, ^књигкевној републици" !